Wizards ARE people...

Istine

2011-09-23T13:28:00.000+02:00

Plašimo se dok hodamo, dok spavamo, da mislimo. Plašimo se da živimo, da volimo, da sanjamo. I u tom strahu vreme prolazi, i život nestaje. I svi trpimo, i radimo ono što ne želimo, mrzimo ono što zapravo volimo. Muzika boli, pokreti, reči, ritam ubija.

Tražimo rešenje i skrivena značenja, a sve što treba da znamo svuda je oko nas. Ali, retko ko zastane, posluša. Retki su oni koji pogledaju u svet i koji vide njegovu lepotu. Jer, svi žure i trče, i kidaju nevidljive niti među nama. Niko više ne šeta pored reke, i niko ne gleda u nebo, niko se više ne nada.

Cilj je zacrtan odavno, njemu se teži, on je smisao. I niko više ni ne razmišlja da li je taj cilj onaj pravi, istinski, ili je posledica kolektivne svesti koja samo kruži, u kojoj svi kruže, i niko ne silazi sa putanje.

Jer, lakše je živeti po pravilima i ne razmišljati. Lakše je obići čitavu planetu, nego stajati i otkrivati svoje istine.

I, svi veruju u jedno, a ne znaju da se sve menja i da ono što je bilo juče danas više nije. I da je svaki korak drugačiji, da je svaki minut promena za sebe.

Povređujemo jedni druge, izgovaramo ružne reči, laži. Pakosni smo i sebični. Ne shvatamo da tako povređujemo samo sebe. Jer samo mi postojimo i sve što vidimo, svaki čovek, biljka ili životinja, odraz je nas samih.

Volela bih da prestane. Da sve to prođe, da vreme stane bar na trenutak, da shvatimo. Gde idemo, gde ćemo stići... Da uživamo i smejemo se, da volimo. Da prestanemo da trčimo prema jednom cilju i krenemo ka dubinama. Jer cilj nije tamo negde, nego ovde. Tu gde si, tu počinješ i tu se završavaš.

Sloboda

2011-09-15T20:41:00.000+02:00

Sa svih strana pritisak

stežu me

tuđe misli

želite kutiju?

jednake ivice

jednake stranice

jedno mišljenje

ja nisam materijal

ne možeš me krojiti

saviti

smisliti

ja nisam materijal

ne možeš me iseći

po svojoj meri

po šablonima

ja sam živa

ja mislim

postojim

dišem

ja mogu umreti

mogu nestati

mogu se izgubiti

mogu se ubiti

ali ne možeš me zauzdati

zamoriti

zaustaviti

zatvoriti

Sećanje na nešto što je bilo, a nije

2011-08-17T15:49:00.001+02:00

Opet sam zaboravila svom rođenom blogu da čestitam rođendan. Bio je 3. avgusta. Izvini, blože. Srećan rođendan sa velikim zakašnjenjem! Nemoj mi zameriti, ovih dana nisam baš prisutna u stvarnom svetu...

E, sad. Tragično je to što se čak ni ne bih setila da je mom blogu rođendan da nisam htela da objavim novi post. Šta je tu tragično? To što su mi se postovi toliko proredili da imam osećaj da je moj blog zaboravljen i da ga više niko ne čita. Sama sam kriva zbog toga. Znam.

Nego, da se ja vratim na ono zbog čega sam i započela pisaniju.

Svake godine, u ovo isto vreme, a to je vreme avgusta i njegove tišine koja nagoveštava i početak i kraj nečega, jednog vremena koje ne mogu da vratim, slušam jednu divnu pesmu. Ta pesma je posebna zato što me prati već godinama i jedina uspeva da izazove ovako čudna osećanja u meni. Ne mogu to da vam opišem jer to nije obična uzbuđenost ili nostalgija. To je ono nešto što daje smisao mom životu, a opet isti taj smisao briše dok na kraju ne ostanem samo ja, sama u svojoj sobi, sama na planeti. Onda dobijem inspiraciju da napravim nešto lepo, nešto važno, da napišem koji stih ili da naslikam nešto što do sada nikada nisam. Samo, taj osećaj ne traje dugo - obično onda negde odlutam i zaboravim sve što sam htela. Prepustim se samoj sebi i dugo ne umem da se vratim iz tog međuprostora svoje svesti, stvarnosti i onog nesvesnog, magičnog, zastrašujućeg. I sve to samo zbog jedne pesme. Naravno, pesma na kraju izbledi, ali klica ostaje zasađena u meni. Da nema nje, ja verovatno ne bih preživela zimu. Ona čeka, čeka proleće da opet procveta i da oživi. I tako stalno, godinama, u krug.

Dok sve ovo pišem javljaju mi se razne rečenice iz raznih knjiga, stihovi pesma kojih se inače ne bih setila, slike prošlih proleća i zima, osećaji koji su me pratili. I, toliko je čulno da skoro mogu da dodirnem prstima sve to, a onda opet nestane i iščezne i ni ne sećam se da je tu nešto nekada bilo.

...

So I lingered with the people

In the silent August glade

But the rain has brought the night

And the night has brought the rain

...

(The Clientele - (I Can't Seem To) Make You Mine)

Samo još jedan dan

2011-07-28T21:41:00.000+02:00

Eh, da ti je još samo jedan dan na planeti.

Da poletiš i da se nasmeješ.

Da čuješ muziku, osetiš ljubav,

udahnes svežinu noći.

Ali, ti si mrtva. I mrtvo je srce.

I svi oni koraci koje si načinila,

dok hodala si umorna od sna,

nisu se isplatili, nisi ništa dobro uradila.

Nisi umela da živiš, ni da voliš.

Mrtva si, ljubavi.

Umrla si onog dana kad

dala si drugima da pojedu tvoju sreću.

Eh, da mi je još samo jedan dan na planeti.

Sa tobom da osetim moć vremena,

da me budiš kad padnem u san,

da mi svojim osmehom doneseš muziku.

Ali, ja sam mrtav, i mrtvo je srce.

I svi oni koraci koje sam načinio,

beznačajni su jer ti nisi tu,

jer sve dobro što sam radio,

izgubilo se sa tobom.

Mrtav sam, ljubavi.

Umro sam onog dana kad

dozvolio sam drugima da pojedu tvoju sreću.

Tišine

2011-06-27T11:21:00.001+02:00

Lijepa je, ali ne zbog pravilnosti crta, već zbog nečeg samosvojnog. Djeluje sigurno i skladno. Najprije se primjećuje izraz lica, miran, povjerljiv, zračan, čist nekako s obećanjem da ne krije prazninu. Poslije, dok smo stajali kraj ograde, gledajući naselja uz koja je brod pristajao, bio sam joj zahvalan što nije žurila da pokaže ni duhovitost, ni zamornu sentimentalnost, ni uzdržanost, ništa od svega onoga što ljudi u prvom susretu nude jedan drugome. Bila je, rekao bih, s mjerom neposredna, nenapregnuta, posjedovala je onu rijetku sposobnost da stvori oko sebe klimu povjerenja da se čovjek osjeća lako. Prilagođavala se. Ta osobina koju sam volio kod drugih, a koju nikada nisam težio da sam steknem, kod nje se ispoljavala tako bogato da sam bio iznenađen: nepogrešivo osjećajući tuđi ritam, ona je prema njemu podešavala svoj. Njena misao kao da namjerno nije prelazila visinu ni obim tuđe, a njena rapoloženja nisu bila hirovita ni uporna, podešavala su se prema drugima. Činilo mi se da u sebi uvijek može pronaći i dublji smisao i puniju veselost i duhovitiju riječ, samo ako to hoće i ako joj je to potrebno. Ali, time što se nije prilagođavala, njena ličnost nije ništa gubila. ... Pamtim šta sam sinoć mislio o njoj, ali to mi je sasvim svejedno: vjerujem utisku što ga je stvorio ovaj trenutak. Drugi trenutak neka stvori svoj utisak, i on može da bude tačan, ma koliko bio drugačiji.

Ovo je jedan kratak odlomak iz Selimovićeve knjige Tišine. Napokon sam, posle sve te silne obavezne lektire i literature, uspela da uzmem da čitam nešto po svom izboru. Čitala sam ja tokom čitave godine ono što sam htela, ali sada zaista mogu tome da se posvetim, a da me ne grize savest što ne čitam nešto što je obavezno. Tako se posle Derviša, Tvrđave, Ostrva i Kruga našla i ova knjiga. Odlična je. Tek sam na početku, ali i trudim se da je što sporije čitam.

Ovaj odlomak je ovde jer me je zadivio neobičan način na koji je Selimović opisao jednu običnu ženu. Zapravo, skoro svaka njegova rečenica je savršeno smišljena. I ne samo u ovoj knjizi nego i u ostalim, bar u ovima koje sam ja pročitala. Način na koji piše o životu je neprevaziđen. S neverovatnom lakoćom uvlači čitaoce u priču i uspeva da drži pažnju tokom čitave knjige.

Love's a state of mind

2011-05-01T20:07:00.000+02:00

She is like a cat in the dark
And then she is the darkness
She rules her life like a fine skylark
And when the sky is starless

Budimo ljudi.

2011-04-19T19:57:00.000+02:00

Sanacija poplava 2011.g. a broj je - 840-243-67-40-22

Ovo sto vidite gore jeste broj ziro racuna na koji mozete da uplatite novac za pomoc ljudima koji su ostali, ili ce uskoro ostati, bez krova nad glavom zbog poplava. Kao sto je Tomca rekao, ako mozemo da pomognemo Kraljevu, mozemo i ljudima koji zive u selima kikindske opstine.

Za mnogo detaljnije informacije posetite Tomcin blog. On je zapoceo citavu ovu pricu opet, jer je bila zaboravljena. Ali, hajde da ne zaboravimo jedni na druge. Kuca jednog clana ove nase blogosfere je takodje ugrozena. Verujem da biste voleli da i vama jednog dana pomognu, ako vam pomoc bude potrebna.

Svaka pomoc je dobrodosla.

Ovo je najmanje sto ja mogu da ucinim. A, i svi vi koji procitate, molim vas da sirite dalje. Budimo ljudi.

Kineskinja, alkoholičar, poznanik

2011-03-31T15:39:00.000+02:00

Pre nego što započnem pisaniju, moram da naglasim da nemam ništa protiv Kineza. Isto kao što nemam ništa protiv bilo kog stvorenja sa kojim delim planetu. Da se razumemo. Ne umem da mrzim nikoga i ništa. E, tako. Pa da počnemo.

Vozim se GSP-om pre nekoliko dana. Idem kod drugarice. Dan kao i svaki drugi. Čekam desetku pola sata, nema veze. Lep je dan. Dolazi desetka.

Vozim se tako možda dve tri stanice niže. Usput ulaze ljudi, i stvara se gužva kakvu skoro nisam videla u tramvaju. Nema mesta, ali ljudi i dalje ulaze. Nazovimo to umetnošću.

Posle još nekoliko stanica, ulazi jedna simpatična Kineskinja, pritom trudna, da trudnija ne može biti. Ha. Shvata da nema mesta da sedne. Tramvaj kreće. Ustaje neka srednjovečna žena i pušta je na svoje mesto. Normalna stvar. I ja bih je pustila da sedne. Kineskinja se ljubazno nasmeje, s obzirom da ne priča srpski pa ne može da joj zahvali.

Vozimo se dalje, ljudi ulaze, niko ne izlazi. Kineskinja na kineskom priča telefonom. Nikada mi nije duži izgledao put do Voždovca. Nema veze. Lep je dan, ponavljam.

Još samo četiri stanice. Taman kad sam se obradovala da će uskoro ovoj pustolovini doći kraj, stvari postaju zanimljivije. Kontrola.

Pola ljudi sumanuto traži vrata da izađe, a oni hrabriji poništavaju karte. I dalje je gužva. Kineskinja i dalje priča. Na kineskom.

Sva sreća pa sam napravila povlasticu. Toliko je dugo već imam, a nikada me nije uhvatila kontrola. E, sad jeste. Odlično, i ona da posluži svrsi.

Kontrolor, ili kako god da se zove čovek u zelenom prsluku, ide po tramvaju i gleda u karte. Tu se negde našao i deda od sto godina, a možda i više, koji je pritom bio toliko pijan da nije mogao da stoji normalno. Videvši ga, ovaj što pregleda karte, odluči da ga zaobiđe. I tako se dekica izvukao. Po ko zna koji put, nagađam.

Čovek što je stajao do mene poništio je kartu kad je ušla kontrola. Ništa neobično.

Kontrolor: "Jao, vid' ovog. Pa šta ti radiš ovde?"

Čovek: "Eeeee, da sam znao da si ti, ne bih poništio kartu. Ovako mi je propala."

Kntrolor: "Eto, sledeći put dobro gledaj."

Ja se smejem, vadim povlasticu, ovaj je pogleda, klimne. I dalje je držim u ruci jer mi se ne da da je stavim u torbu. "Već sam pogledao." Da, znam da je pogledao. Ali, nisam to rekla. Rekla sam: " Pa sad kad sam je već izvadila iz torbe, gledaj je još malo." Samo se nasmejao. Verovatno je pomislio da nisam normalna.

Naslućujući da će Kineskinju da zaobiđe, morala sam da se okrenem da vidim razvoj situacije. Bila sam u pravu. Nije je čak ništa ni pitao, a ona je sve vreme pričala telefonom, verovatno se praveći da ga ne vidi.

Naravoučenije?

E, da, setila sam se.

Ukoliko ne želite da platite kartu, a da se pritom bezbrižno vozite GSP-om, potrebno je da ispunite bar jedan od ova tri uslova:

1.da postanete alkoholičar,

2.da upoznate sve moguće ljude koji rade kao kontrolori,

3.ili da postanete Kineskinja i zatrudnite.

Sreća, sreća, radost

2011-03-27T22:17:00.000+02:00

Ne znam da li ste primetili, ali stiglo je proleće. Divno proleće. Sunce sija, ptice cvrkuću, ljudi su napokon ostavili svu zimsku garderobu i počeli da nose laganiju odeću. Na ulicama sada ima mnogo više mladih, a i starih. Klinci igraju fudbal, studenti sede u parku i sviraju gitaru. Ako pogledate lica drugih ljudi, videcete da su mnogo vedrija i nasmejanija. Sve je nekako oživelo. To je divno.

I ja sam napokon oživela, doduše za nijansu sam luđa nego prošle godine, ali ne mislim da je to loše. Pevam dok idem ulicom, i to prilično glasno. Plešem dok čekam prevoz, skakućem dok se spuštam niz strme beogradske uličice. Što je najbolje, osećam se sjajno. Mislim da bih čak mogla i da poletim kad bih se malo više potrudila. Nadam se da će me ovo držati duže nego obično, jer ću tako možda dobiti i inspiraciju i napisati nešto novo. Krajnje je vreme.

E, da. Ako sretnete neku visoku devojku sa narandžastom kosom, u belim ( čitaj: sivim) starkama, sa knjigom u ruci i osmehom na licu, javite joj se. Velike su šanse da sam to baš ja. A ako nisam, tj. ako vam ta devojka ne odgovori, ne nervirajte se. Možda ste nekome jednim "ćao" ulepšali dan.

Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.

2011-02-27T11:43:00.000+01:00

A ja sam htela da pišem o životu, o sreći, o svakodnevnim lutanjima. O koracima, o ljudima što ih usput sretnem. O onima koje je život zaboravio, i o onima koji uživaju preveliku slavu. O slobodi, o beskrajnom letu, o sudbini, o moru i mirisu vazduha. Htela sam da kroz pesme osvojim ceo svet, da rečima dam smisao u besmislu svega što postoji. I da se jednoga dana ne okrenem, da ne posustanem. Da znam da će reči uvek biti, da one nikada neće otići iz moje glave. Ali, otišle su. Priznajem, za to sam samo ja kriva. A ne znam šta sam učinila, i ne znam kako sam ih uvredila. Čuvala sam ih i pazila, udisala im život. I da mogu, sigurno bih ih potražila, zamolila da se vrate. Jer moj život je siv bez njih. Ali, ne mogu. Mrtve su. Leže dva metra pod mojim nesrećnim mislima. Zaista, jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.

:/

2011-01-17T17:19:00.000+01:00

Nisam mislila da ću ikada ovo reći, tj. napisati, ali blog postaje još jedna obaveza više. Ne znam šta da pišem, a nemam ni vremena. Ali, nije da nisam pisala. Nekoliko neobjavljenih pesama čeka, ali mi se ne čine dovoljno dobre da bi ih bilo ko drugi čitao osim mene. Pored svega, imam toliko da učim i da čitam, da ne znam odakle da počnem. A učila sam. Tako mi je, uostalom, rasput prošao. Učeći. Međutim, posle dva, za sada, odrađena ispita, shvatila sam da nisam baš dobro naučila. Jednostavno sam preopterećena.
Tako da, ovo će možda biti moj poslednji post, osim ako odlučim da ipak objavim pesme i neke pričice.. Videću još. Trenutno ne znam gde se nalazim.
Pozdrav, dragi blogeri. Nastavite da pišete, jer u svoj ovoj frci ipak uspevam da pronađem vremena da pročitam vaše postove. To neobavezno čitanje me na neki čudan način opušta i razveseljava.

Sve miriše na...

2010-12-02T20:41:00.003+01:00

Sve me iz nekog čudnog razloga inspiriše.

Narandže, automobili, rukavice, veš na sušilici, nered u sobi, čaj.

Sve.

A, iz još nekog čudnijeg razloga,

nisam još uvek napisala ništa čime bih bila zadovoljna.

Zato odlučih da bar ovaj post ima formu pesme,

da bih zavarala sebe, a i vas.

Ko god da ste i gde god da ste.

I Beograd je nekako lep,

sve miriše na zimu,

čak i ljudi na ulicama, u prevozu, na fakultetu.

Samo,

ja sam nekako sama,

možda jer je sve tako veliko,

uvećano,

a ja navikla na Suboticu,

na ravnicu.

Pa dobro, nije kao da mi nedostaje,

nego mi fale moji ljudi,

i moja soba,

hor.

Da, hor.

Eto, odvažila sam se da napišem nešto,

posle mesec dana,

a i nije kao da sam nešto pametno rekla.

Pa opet,

sad mi je lakše.

Beži mi decembar,

a ja mu ništa napisala nisam.

Napisaću, kad više inspiracija ne bude mogla da čuči u meni,

kad me pogodi trenutak,

taj tren kad stvaram

i kad volim,

ili mrzim,

ceo svet.

Jesen u Beogradu

2010-11-06T01:28:00.000+01:00

Šetam po Beogradu. Kasno je. Na glavnom šetalištu nema toliko ljudi koliko ih ima preko dana. Mirno je, iako je petak, i iako je u pitanju Beograd. Ili su misli u mojoj glavi uspavane. Prvi put se osećam kao kod kuće. Kao da sam ovde ceo svoj život. Razmišljam o svemu, najviše o tome koliko sam umorna i kako ću se ušuškati pod jorgan kad stignem u stan. Pevam. Želim da nisam sama, da neko šeta pored mene. Zastajem pored kafića u kojem je džez svirka, uživo. Stojim i posmatram. Slušam. Ljudi uživaju, smeju se, pričaju, piju. I dalje stojim, uživam u trenutku. Gasim cigaretu i nastavljam dalje. Šetam, lišće se polako spušta na zemlju. Mislim kako je jesen divna. Kako sa sobom donosi tišinu. Baš ono što mi treba. I petak je, prethodnik vikenda. Mnogo treba da se uradi za ova dva dana, da se pročita i nauči. Pa ipak, ne brinem. Stići ću sve. Sad samo razmišljam o tome koliko mi je lepo i koliko volim što sam baš ovde. Na ovoj planeti, u ovoj državi, u ovom gradu u koji je stigla jesen.

Jesen, u koži dolazi mi jesen... Jesen, u krznu dolazi mi jesen...

Danas

2010-10-30T16:06:00.000+02:00

Ekatarina Velika. Anestezija

Samo sam to htela da kazem. I da nemam kukice na slovima. Zao mi je.

Primavera

2010-10-11T23:14:00.000+02:00

Krećem se i ne pronalazim ništa

Tražim ali ne vidim ništa

Samo nekakvo talasanje

Obrisi laganog vetra

Možda je stiglo proleće

Prelepa Primavera

Možda je došla sanjiva mlada

Nastanila se u čežnjivi grad

Ne, to nije ona

Ona sad negde sanja

Uspavana Primavera sad negde luta

Traga za svojim vremenom

I muzika se čuje

Primavera kao da svira

A to samo zaluđeni pijanista

Hrani svoj bol i strah

Ona neće još doći

Sakrila je svoje šarene uvojke duboko

Pod debeli pokrivač sna

I čeka Primavera taj radostan dan

Kad se sva vrata otvore

I sladak miris proleća ispuni ceo svet

Ona će stići

Sleteće pravo na moj dlan

Gladna sam

2010-10-10T14:48:00.001+02:00

Juče je bila porodična šetnja. Ovde, u Beogradu. Jedini razlog zašto to znam jeste zato što je moj brat specijalno došao iz Subotice, sa svojim društvom, zbog toga. Kažu da je mirno prošlo.

Danas je parada ponosa. Čula sam na vestima da je i tu manje-više sve prošlo dobro, da nije niko nikoga ubio. Međutim, dosta ulica je zatvoreno, i nije baš bezbedno izaći.

Da li ste se već zapitali zašto sve ovo pišem?

Iskreno, uopšte me ne interesuju ni šetnje ni parade. Pa zašto onda sve ovo pišem?

Zato što mi sutra počinju predavanja na fakultetu, a ja sam gladna. Gladna sam i ne funkcionišem kako treba. Kakve to ima veze? Pa, ima. Jer, da je sada sve normalno i bezbedno, mogla bih da izađem na ulicu i mirno prošetam do prodavnice i kupim hleb i mleko, i možda kafu. Da, čak ni kafe nemam. Popila sam već dve šolje čaja i skuvala treću, i usput pušim. Sva sreća pa sam sinoć kupila cigarete. A helihopteri mi lete svake tri sekunde iznad zgrade. I grupa nekih momaka, ljudi, šta god, urliče po ulicama i veoma dobro ih čujem u svojoj sobi. I zato ne smem da izađem na ulicu. Možda ću i crći od gladi. Divno. A sutra mi počinju predavanja, kao što rekoh, i moram da budem odmorna. Moram da imam kafu ujutro kad ustanem jer drugačije ne funkcionišem.

I gladna sam. Ljudi, gladna sam.

Ali, dobro. Proći će i ovo sve valjda, pa ću otići do prodavnice.

Inače, Beograd je divan, i sve je divno. Obožavam što sam ovde. Samo što mi uskoro nestaju zalihe garderobe. Naravno, mogu ja to da operem, nije nikakav problem. Problem je što ova žena kod koje živim otišla negde na vikend i ne mogu da perem veš. Zašto ne? Zato što se u mašini nalazi njena garderoba koju pretpostavljam da će oprati kad se vrati. Pri tome još ima i nekakvu čudnu mašinu, za koju mi treba čitava papirologija da bih je uključila. Šta se desilo sa onim starim dobrim mašinama?

I tako.. Ovde sam skoro dve nedelje. Nisam baš imala vremena da pišem, a i nije mi se pisalo. Još uvek sam u fazi istraživanja. Ali, lepo je. Oduvek sam znala da je ovo moj grad, a ne ona mala dosadna Subotica. Sad čekam da počnu predavanja. Fale mi obaveze i učenje. I čitanje svega i svačega. Provlačenje po bibliotekama i čitaonicama, pronalaženje potrebnih knjiga.

Eh. Čuju se sirene. Policija i hitna pomoć. Izgleda da ipak ima incidenata. Ne znam. Znam samo da sam gladna.

E, da. Nemojte da mislite da sam vas zaboravila. Trudim se da budem u toku, i čitam sve što napišete. Samo sam malo zarđala pa ne pišem i ne ostavljam vam komentare. Ali, to nikako ne znači da nisam tu. Jesam.

I dalje sam gladna.

Odlazim

2010-09-28T18:40:00.003+02:00

Nikada više nećemo se uhvatiti za ruke, ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo, dok ćutimo, nečega vrlo važnog, nečega toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti. (Miroslav Mika Antić)

Dakle, da.

Danas je utorak, 28. septembar 2010. godine.

Sutra je sreda, 29. septembar 2010. godine.

Sutra se selim u Beograd. Hvata me panika. Muka mi je i povraća mi se. Ne mogu da jedem, niti da spavam, niti da ne razmišljam.

Nisam mislila da ću se ovako osećati. Mislim, ako je neko ikada želeo da ode odavde, onda sam to definitivno ja. Samo što, sada kad je to tako blizu, nekako bih da ostanem. Bar još malo. Još.. Ceo život. Uopšte mi se ne ide. Ne znam kako to da opišem. Možda je to samo jer se plašim svega. Baš svega se plašim u ovom trenutku. Verovatno će mi biti lakše kad stignem u Beograd (posle najverovatnije 5 sati vožnje vozom), i kad se smestim i sve to.. Sada sam nervozna. Veoma nervozna.

Enivej, javljam se da vam kažem svima da ne znam kada ću opet pisati.. Ne znam da li ću tamo imati internet.. Znam da ću, sledeći put kad budem pisala, pisati iz neke druge sobe, iz drugog grada, sedeći za stolom koji nije kao ovaj moj, ružan i star. Možda je onaj tamo još stariji i još ružniji. Mada ne vidim kako bi to bilo moguće.

Eto. Samo sam to htela da vam kažem. Da odlazim.

This is the end
Beautiful friend
This is the end
My only friend, the end

Pesma

2010-09-18T17:15:00.000+02:00

Ovo je pesma koju nikada neću napisati. Za nju reči ne postoje, sama je i kreće se kroz maglu. I reči uopšte nisu važne, bačene su svuda i leže po drveću. Ni redosled nije važan, ni rime, ni stihovi, ni lepota o kojoj svi pričaju. Ovo je pesma koju nikada nikome neću pročitati, jer ona ne postoji, nije stvarna. Nalazi se negde duboko u mojoj glavi.

A ti se krećeš kroz nju. Svaki tvoj pokret definiše njenu siluetu, njenu ženstvenu figuru. Svaka tvoja reč čini jednu celinu koja lebdi negde, između nas. I kad uzdahneš, kad me pogledaš, ona drhti, nestaje, i stvara se opet, sama. I ne mogu joj ništa. Ona stvara mene, nas.

I kada hodamo, i kada trčimo, i kada se smejemo, kada plačemo, i kada vičemo i kada letimo, stalno je tu. Ali, ne smem da je oslobodim, jer ako to učinim, zarobićeš me. Biću samo tvoja, i tek tada reči izgubiće smisao. Jer, sve što ti radiš nema početak ni kraj, niti može da se opiše. Ti postojiš samo za sebe.

Volela bih da mogu da ti pevam.

Plašim se da ćeš se uplašiti, pobeći, nestati. I zato ne biram reči. Pokušavam da ih ne slažem, da ih ne sklapam u celinu. Sve dok ono što radim nema određen značaj, bićeš tu.

Volela bih da mogu da padnem. Da budem slobodna. Ovaj let nije stvaran. I kada udarim o zemlju, i padnem na glavu, možda će se deo mene osloboditi. Možda će se pesma izliti iz mojih prstiju, i postati samo još jedan oblik na papiru. Možda ćeš onda i ti izgubiti svoje mesto u meni.

Reči. Fotografije. Pesme. Slike. Knjige. Muzika. I ti. I ponekad ja. Ostalo nije važno. Sve ostalo je prolazno, ništa ne vredi. Bez svega bih mogla. Samo bez tebe još uvek ne umem.

Ko si ti?

http://www.youtube.com/watch?v=JCExPW3OT5E

Ko zna šta na svojim usnama nose drugi ljudi

2010-08-25T23:16:00.000+02:00

Postoji jedan čovek, uvek u istim izlizanim i prljavim farmerkama i u crnom iznošenom duksu, koji svakog jutra dolazi iza moje zgrade, s ove strane gde je moja terasa, i skuplja, i onda puši, opuške cigareta koje vrlo nemarne i nekulturne komšije bacaju kada popuše svoje jutarnje, poslepodnevne ili večernje cigarete, i igleda da uopšte ne brine da li se može razboleti od toga jer ko zna šta na svojim usnama nose drugi ljudi, a uostalom zašto bi to njega zanimalo, od kakvih bolesti drugi boluju, kad mu verovatno nije ni važno što živi, pa onda ustaje svakog jutra u potrazi za novom dozom koju sebi ne može da priušti, a da prestane to da radi, prevelik je rizik, možda bi mu tako bilo bolje, možda bi tada zavoleo život i našao posao kao što svaki normalan čovek želi da obezbedi sebi tu sada već privilegiju pristojnog življenja, ili bar jednu kutiju cigareta, ako mu je već to jedini porok.

Vesti

2010-08-23T07:07:00.001+02:00

Dobro jutro!

Tačno je šest časova i četrdeset pet minuta. Vi pratite vesti neke tamo televizije za sanjare i večite putnike mislima.

Vremenska prognoza

Meteorolozi za danas najavljuju vrlo sunčano i toplo vreme sa povremenim toplim letnjim pljuskovima. Tako da, ako ste planirali negde da idete danas, nemojte da ponesete kišobran, nego se opustite i uživajte u kiši. Zatvorite oči i visoko podignite glavu ka nebu da biste što bolje osetili kapi na svom licu. Kiša će sigurno saprati sve loše što ste možda negde usput pokupili, dok ste lutali svojim ulicama i mračnim prolazima. Nije na odmet i da malo poskočite, da se zavrtite, da zapevate neku letnju pesmicu.

Vesti iz sveta

Danas je svetski dan slanja poruka ljudima kojima niste dugo poslali poruku, ili jednostavno ljudima koji vam znače. Svuda u svetu poruke će leteti nebom, i krasiti sve vrste mobilnih telefona. Ako ste još i romantični, i volite retro stil, možete da uzmete i papir i olovku u ruke i pošaljete nekome pismo. Nema veze ako nemate prijatelja u inostranstvu ili u nekom dalekom gradu, sigurna sam da će se i ovi koje viđate svaki dan obradovati ako zateknu kovertu u poštanskom sandučetu.

U nekoj dalekoj zemlji otkrili su lek za samoću. Naučnici koji su se bavili ovim problemom koji se sve više širi među ljudima zaključili su, posle detaljnih istraživanja, da je jedini lek za samoću dobar prijatelj. A, sigurna sam da svako od nas ima bar jednog dobrog prijatelja koji će se naći u svakom trenutku pored vas da vas izleči. Tako da, ako ste usamljeni, brzo ga pozovite na kafu, na doručak, na jedan razgovor. Osećaćete se mnogo bolje, tvrde naučnici.

Vesti iz zemlje

U svim gradovima naše lepe Srbije poslednjih godina raste broj zaljubljenih ljudi. Izgleda da su ljudi shvatili da je ljubav najbolji domaći lek za sve, pa su odlučili da ga koriste što više mogu. Što da ne, besplatan je. Od velikog broja ispitanika, svaki je odgovorio da je zaljubljen, ili da bar nekog voli. Nadam se da i vi volite, makar to bila i vaša debela kućna mačka, ili cvet koji vam raste u saksiji na prozoru.

To je bilo sve za danas. Pratili ste vesti neke tamo televizije za sanjare i večite putnike mislima. Želim vam lep i šaren dan (u slučaju da postane siv, brzo ga obojite kojim god bojicama da nađete i nastavite da uživate).

Čekam da prođe vreme

2010-08-16T23:09:00.000+02:00

Ustala. Jela. Gledala televiziju, bila na fejsu, čitala "Tvrđavu". Došla drugarica, pile kafu, otišla drugarica. Izašla na terasu, videla drugu drugaricu. Zove me na kafu. Otišla na kafu. Zove treća drugarica, "O'š na kavu?", otišla sa drugom drugaricom kod treće drugarice na kafu. Popila kafu. Došla kući. Odem da se kupam, nema gela za tuširanje. "Maaaamaaaaaaaaa, daj gel za tuširanje!" Dolazi baka, vadi gel iz-pitaj-boga-odakle, daje mi. Otuširala se. Otišla na fejs. Ništa novo. Ljudi su dosadni.

I od silne dosade, odem da vidim šta se prikazuje u Narodnom pozorištu. "Derviš i smrt." DERVIŠ I SMRT. Prednost življenja u Beogradu, u stanu koji se nalazi deset minuta od pozorišta, Filološkog (iliti MOG :D) fakulteta, centra, centra Srbije? Sve ti je na dohvat ruke. Jeste da je skupo (i stan, tj. soba, a i život u Beogradu), ali ako mi neko kaže da se ne isplati... Da. DA. Moći ću da idem u pozorište kad god mi se hoće i to sama samcata (u Subotici da odem sama gledali bi me kao da sam pala sa Marsa, kao nekoliko puta kada sam bila na Radničkom da gledam filmove, ili bi me gledali sa sažaljenjem u očima - "ona nema prijatelje"), u BIOSKOP (s obzirom da u mrtvoj Subotici nema funkcionalan bioskop), moći ću da krenem pet minuta pre nego što mi počne predavanje (iako svuda uvek dođem mnogo pre vremena, pa čekam.. da, znam, nisam normalna), da se družim sa kreativnim ljudima i sa onima koji me neće popreko gledati kad kažem da studiram književnost (jer, o Bože, zašto bi neko TO studirao), da kampujem u SKC-u do mile volje, da idem na raznorazne koncerte i festivale (naravno, sve to pod uslovom da imam novacaaa).. Obožavam Beograd. Toliko ga volim, da ne mogu da vam opišem količinu ljubavi koju osećam prema njemu. To je moj grad. Nikog ne poznaješ, a među svojima si. Ima li šta lepše? I ne, ne planiram da se vratim u Suboticu nikada više. Daleko od toga da je ne volim. Subotica ima svoje prednosti, i čari. Ali, suviše je dosadna za mene, i suviše konzervativna..

I eto, tako provodim dane. Maštam o Beogradu, ispijam kafe, čitam knjige.. Ne pišem blog, očigledno, iz čiste lenjosti, a i mislim da nemam baš nešto pametno da napišem. Odbrojavam dane do početka fakulteta. Nedostaju mi obaveze, nedostaje mi učenje, nedostaju mi neprospavane noći.. Sad se osećam beskorisno. Priznajem da bih mogla malo više da se potrudim, i da krenem da radim nešto, ali suviše sam lenja da bilo šta započinjem, polako se bliži prvi oktobar.. A do tada ću da čekam da prođe vreme. I što duže čekam, to sporije prolazi.

Drugi

2010-08-04T21:57:00.000+02:00

Potpuno sam bila zaboravila da je mom blogu juče bio drugi rođendan.
Da, pune dve godine je prošlo otkako sam napisala svoj prvi post. Bilo je lepo, zanimljivo, nikada naporno. Sve što sam ovde napisala stvarno sam i mislila i osećala.
Dve godine.. Dve godine mojih razmišljanja, pesama, priča.. Dve fantastične godine života koji sve brže prolazi.
Hvala svima koji su sve vreme bili uz mene i čitali moje ponekad stvarno naporne postove, i hvala i onima koji su se nedavno pridružili mom putovanju. Bez vas sve ovo imalo bi mnogo manje smisla.
Sve nekako prolazi i menja se, ali ovaj blog ostaje ovde i postoji isti onakav kakav je bio na početku. Uskoro ću otići u Beograd, ceo moj život poprimiće novi smisao, ali blog će ostati kao podsetnik i sećanje na neko drugačije vreme.

Čekam

2010-08-04T04:27:00.000+02:00

Planiram da dočekam jutro sama, jer dočekati ga sama je bolje nego ne dočekati ga uopšte.

Razmišljam mnogo.. I sve se nekako čini beznačajno. Sve što sam radila, svako mesto na kojem sam bila. Ništa nema smisla. Postojim samo ja. A ko sam ja?

Kasno je. I pada kiša. Nikoga nema na ulicama. Znam, jer sam upravo šetala tim istim ulicama i nadala se da ću sresti nekog sličnog meni, nekog ko se ne plaši sebe, praznih ulica i grmljavine. Ali, nikoga nisam srela. Ne osećam se usamljeno, ne. Zapravo, osećam se izgubljeno. Ali, kažu da će to proći. Pa čekam. Čekam da doživim taj trenutak kada će neko razumeti kako se osećam.

Čekam.. Čekam jutro. Sama. Jer dočekati ga sama bolje je nego probuditi se i shvatiti da se ništa nije promenilo. Kada bih samo mogla da zauvek ostanem budna.

Pitaš me kako sam?

2010-07-21T23:47:00.000+02:00

Pitaš me kako sam?

... Loše. Jer ne znam gde se nalazim. Jer ne želim da pišem o tebi, a drugima ne smem da kažem. Neće razumeti, ni ja ne razumem. Nije trebalo to da mi se dogodi, ne sada, ili ne uopšte. Nikada. Nikada nisam ni pomislila da ću toliko želeti nešto što ne treba da imam, da ću se svim silama boriti da ne probudim osećanja koja sam duboko zakopala u sebe. Ne znam kako ne shvataš.. Ne želim da se zaljubim u tebe, i kasnije da te volim. Ako te već sada nisam zavolela. Ovo nisam ja.

Kada bih mogla da odbacim sve što me sprečava da te volim.. Kada bih samo mogla da zaboravim sve što jesam i da se prepustim. Ali, ne mogu. I onda pokušavam da ti budem prijatelj. A to je teže nego što sam mislila. Jer me razumeš. Jer, bez obzira što si umoran, ipak ostaješ budan sa mnom do jutra i pričaš mi. Jer si iskren. Jer ne tražiš ništa od mene. Jer shvataš i ono što sam prećutala, i izvlačiš iz mene sve ono najbolje. Jer sam pored tebe osoba koja nema nikakve tajne, koja nema razloga za tugu i potrebu za tišinom.

Ne želim da pišem o tebi. I borim se svim silama da ne postanem ona patetična devojčica koja ni ne shvata pravo značenje ljubavi. Ona koja ne ume da zadrži glupe reči za sebe. Volela bih da mogu sve ovo da ti kažem. Ali, znaš li šta me plaši? Da ćeš i ovo razumeti, i da ćeš mi reći da isto osećaš. Zato te molim da mi budeš samo prijatelj. Možemo da pričamo do jutra i da šetamo gradom, a da nas ljudi ne posmatraju čudno. I da se budimo zajedno, i da gledamo filmove i da.. I da onda možeš jednog dana slobodno da mi kažeš da si upoznao nekog i da si se zaljubio. I da mi kažeš da bi mi se ona svidela i da ćeš nas upoznati. A, a ja bih se srećno nasmejala i zagrlila te onako iskreno, kako to rade najbolji drugovi i poželela ti sreću sa njom.

Pitaš me kako sam?

Zbunjena.

Uplašena.

Nesigurna.

Izgubljena.

Student srpske književnosti

2010-07-01T18:39:00.000+02:00

Došla sam kući iz Novog Sada, nesrećna jer sam loše uradila prijemni. Toliko mi je bilo krivo što je tako prošlo jer sam zaista mnogo učila.. I baš kada sam krenula da se samosažaljevam, otišla sam po 3459685000 put na sajt Filološkog fakulteta u Beogradu. Velika crvena slova: Privremene rang liste. O MOJ BOŽE.

I tako, pretražujem tu rang listu.. Nije dugo trajalo to pretraživanje jer sam 26. na listi. O, da.

Toliko sam srećna, da prvi put u svom životu ne mogu da nađem prave reči da bih to napisala. JA sam budući student srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. To tako fantastično zvuči!

Idem sada da skačem po stanu od sreće, i da se vrtim po sobi, i da slušam muziku, i da radim tri miliona toga odjednom, jer sad napokon imam vremena za sebe. Učenje se ipak isplatilo! :D

Mislim da će mi biti potrebno bar tri meseca da naviknem na ovo novo stanje... O MOJ BOŽE.

Ribizle i Pink Floyd

2010-06-29T22:31:00.001+02:00

I dok cigareta polako gori, a čaša hladne vode postaje sve toplija, pitam se zašto sam tako pogrešio. Nisam hteo da joj se ne javim nedelju dana. Nisam hteo da je nazovem kurvom. Nisam hteo da joj kažem da je ne volim i da ne želim da budem više sa njom. Nisam to ni mislio. Ne znam zašto sam to uradio, a sada je kasno. I mrzim sebe zbog toga. Jer, ona je toliko toga. Bolja je od mene. I tek sad shvatam koliko je volim i koliko mi nedostaje. I da mogu, sve bih drugačije uradio. Zvao bih je svaki dan, slao bih joj poruke, govorio bih joj da je najbolja devojka na svetu, jer ona to jeste.

Ništa mi više nije ostalo. Imam samo ovu dogorelu cigaretu i svetlost monitora. A ona je negde daleko, sa nekim drugim šeta parkovima, u njenim divnim suknjama, i ispija vino. Ona je negde daleko, sa nekim drugim smeje se i nekom drugom poklanja svoje suze. Ali, teši me što nikada niko neće umeti da je voli. Niko je ne razume. Jedino ja. Nisam joj to pokazao, plašio sam se. Sada je nemam, nije moja, a govorila mi je da sam ja ceo njen svet.

Obožavala je ribizle. Svaki put kada je dolazila kod mene, nabrala bi ih u dvorištu, i one crne i crvene, i onda bismo ih zajedno jeli i slušali Pink Floyd. Bilo mi je divno sa njom. Nikada joj to nisam rekao. Nisam umeo da pokažem svoja osećanja, nisam hteo da zna da je razlog mog postojanja.

Ne znam šta se to promenilo u meni, ne znam šta me je nateralo da se tako ponašam. Kažu, dešava se, ljudi greše, samo treba naučiti opraštati. Opraštala je, dok je mogla. Ne krivim je što je otišla, i ja bih to uradio.

Kasno je. Kasno je za sve. Suviše sam umoran, suviše mrtav, suviše iscrpljen. I ne znam zašto pišem, ovo ništa neće promeniti, neće je vratiti.

A ona.. Ona negde sluša Pink Floyd i sa nekim drugim jede ribizle. I nekog drugog grli svojim mekim rukama, i nekom drugom piše pesme. Svoje poglede nekom drugom nesebično poklanja, i uživa negde drugde, daleko, daleko od mene.

Dugme

2010-06-26T18:47:00.000+02:00

Bilo nas je
mnogo
Jednoj devojci
otkopčalo se dugme
na bluzi
On je to primetio
Nasmejao se
Ostali su mirno stajali
Neki su
sedeli i
pušili
skupe cigarete
Ona devojka
okrenula se i otišla
Valjda joj je dosadilo
Krenuo je za njom
Ušli su u toalet
Drugi su to
primetili i
nasmejali se

Beograd, Novi Sad, novi blog, učenje

2010-06-23T20:25:00.000+02:00

Bila sam u Beogradu, prijavila se na književnost. Još sutra u Novi Sad, i gotovo sa prijavama.

Malo sam se unervozila jer sam tek danas saznala šta ću imati na prijemnom, i shvatila sam da sam jedina koja se nije tako pripremala. Sad imam četiri dana da dopunim sve što sam propustila, a toga ima mnogo... I ne znam da li ću uspeti, i ne znam više ništa. Ne nerviram se baš previše, sve je to život. I ako ne upišem, neću biti ni prva ni poslednja. Ipak, nadam se da ću uspeti. Ako ne u Beogradu, onda bar u Novom Sadu. Mada taj usmeni deo mi škripi..

E sad, zapravo pišem da bih vam saopštila da ću početi da pišem novi blog, ali nešto drugačijeg sadržaja od ovog. Naime, odlučila sam da napravim književni blog. Obrađivaću dela, baviti se nekim problemima u književnosti, teorijom književnosti, itd. I nadam se da ću uspeti da ostvarim tu zamisao. Planiram da počnem posle prijemnih ispita, znači početkom jula. To će biti odlična priprema za studiranje, a možda će nekim srednjoškolcima i pomoći oko lektire i tako... Jedino se nadam da se neću demoralisati i izgubiti želju za ovim ako ne položim prijemni...

Eto. Sad idem da učim, da dam sve od sebe ovih poslednjih dana. Šta je nekoliko neprospavanih noći naspram predivnog osećaja i saznanja da si student srpske književnosti?

Čitamo se drugog jula. Tada će već sve biti gotovo.

Nemam vremena

2010-06-20T00:10:00.001+02:00

Nemam vremena da budem kreativna, pa sad samo pišem da mi jun ne bi ostao prazan.. Volim kad držim neki kontinuitet, i tako sam i naterala sebe da nešto napišem.
Da sam znala da je ovoliko teško spremati književnost, verovatno bih razmislila pre nego se upustim u to. Ali, sada je kasno. A i, ne vidim sebe ni u čemu drugome.
Učim, učim, učim...pa onda stanem i zablokiram, i ne mogu da se nateram da sednem na stolicu.. I tako svaki dan.
I eto, to je to. Ima još manje od devet dana do prijemnog, nisam sigurna ni da imam odgovarajuću literaturu, ali ipak učim, i nadam se da ću uspeti.

Sedam

2010-05-20T16:23:00.002+02:00

Kažu da je Bog stvarao sve ovo što nas okružuje sedam dana (zapravo šest.. ali, you get the point).
Na svetu postoji sedam svetskih čuda.
Sedam dana u nedelji.
Sa sedam godina krećeš u školu.
Broj sedam se često pojavljuje u filmovima i spotovima kao broj neke sobe.
Već za sedam dana moja drugarica će biti sigurna da li je trudna, a ja da li cu biti kuma.
Za sedam dana već ću skoro završiti sve što treba još u gimnaziji, i to će biti zvaničan kraj mojih gimnazijskih dana.

Sedam je moj srećan broj.
Sedam je broj koji me prati ceo život.
Za tačno sedam dana je moj rođendan.

Samo sedam dana je potrebno da izgubim sebe, jer ništa više ne mogu da trpim. Ne nerviram se, naprotiv. Previše sam smirena, i to me plaši. Previše ravnodušna. Pomalo usamljena. Tužna. Za nijansu manje depresivna nego pre.

Za sedam dana moglo bi sve da se promeni. Moglo bi da zasija sunce, da se probije kroz ove tmurne oblake, i da mi se vrati ovo malo proleća što je ostalo, pre nego što mi ga leto ukrade.

Sedam. Tako čudesan broj.

http://www.youtube.com/watch?v=NxQi1Ov7zn8

Waitin' 'til the shine wears off

2010-05-06T17:59:00.000+02:00

Just because I'm losing, doesn't mean I'm lost, doesn't mean I'll stop, doesn't mean I will cross. Just because I'm hurting, doesn't mean I'm hurt, doesn't mean I didn't get what I deserve, no better and no worse..

Ok. Umorna sam. Ne radi mi se apsolutno ništa. Slušam muziku po ceo dan, i ništa ne učim. Pijem vino. I pivo. I previše pušim. Ljudi misle da se drogiram. Možda tako izgledam, ili se tako ponašam, ne znam. Znam da sam poprilično izgubljena. Mislim da sam jedna od onih koji teško podnose kraj. Mrzim kad nečemu dođe kraj. To je tužno, i tragično.

A, kraj je definitivno tu. Osetim ga u vazduhu. Upija mi se u kožu, ne da mi da dišem, ne da mi da spavam. Ne da mi da živim. I onda gubim volju za životom, i polako se gasim, a tek treba da počnem da živim.

I taman kad postane bolje, opet se sve vrati. I vrtim se u prostoru i u vremenu, potpuno nesvesna šta je sve za nekoliko godina prošlo pored mene. A nisam ni primetila. Verovatno sam negde sedela u mraku, u svojoj glavi i puštala muziku.

Ne, ovo nije još jedan depresivan post. Ovo je moj način da se oslobodim svega što se nalazi u meni, a onda nastavljam dalje. Uvek moram dalje. Bez obzira na to kako je, uvek moraš dalje. Jer nazad nema. Vreme ne možeš da vratiš, samo sećanja. A i sećanja izblede. Treba stvarati nova.

Jedno

2010-04-12T20:42:00.000+02:00

Zaustavih vreme.
I ljudi prestaše da dišu.
Nastade tišina,
i ni dašak vetra ne prođe kroz grane.

Tada pustih pesmu.
Tihu, laganu melodiju.
I stadoše svi da pevaju,
zvezde načiniše hor.

I svi bejasmo jedno,
kao savršen spoj prašine i vode.
I reke potekoše, tople letnje kiše
obliše zemlju svojim pucketanjem.

Ali, jutro dođe i pokvari sve.
Razbežaše se ptice, i vreme poče
opet da teče.
I zvezde opet nastaniše nebo.

Sloboda

2010-03-30T21:42:00.000+02:00

Da li ste videli nebo večeras? Izgleda da se mesec umiljavao suncu, pa je ono odlučilo da svu svoju divnu svetlost večeras pokloni njemu. Toliko je svetlo, i divno, da dobijate osećaj da vam ulična svetla nisu ni potrebna. Još samo kada bi svuda na svetu svirala samo neka divna muzika, a kada bi ljudi zaćutali i bar na trenutak proživeli nešto uzvišeno, stopili se sa zemljom. Ne bi li to bilo savršeno? Da svi budemo kao jedno, kao jedna velika duša koja mirno diše i viori na nebu. Talasi vetra bi nas nosili, i bili bismo slobodni.

Glupa subota

2010-03-21T01:09:00.004+01:00

Niko me ne pita za tebe. Ni ja im ne pricam ništa. Ponekad te spomenem, onako usput u nekom razgovoru, samo da bih nas bar na trenutak oživela. Niko to ne primećuje. Ne znaju da svaki dan sve više razmišljam o tebi, i da te svake sekunde sve više volim. I sećanja umesto da blede, sve su jača i bole. I to je sve što imam. Sve što je ostalo. Sećanja, i nekoliko slika koje još uvek čuvam.
Napisala sam ti pismo. Nikada ga nisam poslala. Nisam smela. Ne smem. Ne želim da priznam da je moj svet siv otkako tebe nema u njemu. Jedino si ti umeo da ga obojiš svojim akrilnim bojama. Jedino su tvoje ruke mirisale na bojice, i tvoja kosa, i tvoja odeća, i tvoj duh. I sve što si radio imalo je dozu detinjeg u sebi, koja me je privlačila, koja je sprečavala svaku lošu misao u mojoj glavi.
Ne znam šta da radim sada. Subota je. Dan kada smo ispijali čaj u tvojoj toploj sobi, i gledali filmove. Dan koji sam uvek posle naporne nedelje čekala sa nestrpljenjem. Sada je dosadno, i monotono. Glupa subota.
Jedino si ti razumeo. Jedino si ti shvatao kako se osećam i o čemu razmišljam. Jedino tebi nisam morala ništa da objašnjavam. Jedino si ti bio iskren.
A sad te nema. Ne pričam o tebi nikome. I niko me ništa ni ne pita. Nikoga ne zanima moj bol, jer svi imaju neki svoj, drugačiji, glasniji od mog. Moj bol je umoran. Više ne vrištim zbog njega. Stalno je tu. Navikla sam na njega, na buku u glavi, na trzaje tela. Na beživotnost u mojim očima.

And besides you're probably holding hands
with some skiny, pretty girl that likes to
talk about bands, and
all I wanna do is ride bikes with you.
And stay up late and watch cartoons.

Naučite da letite

2010-02-21T21:02:00.003+01:00

Zavežite svoje pojaseve, udahnite duboko. Za nekoliko minuta polećemo. Svi vi koji se plašite letenja, pokušajte da se opustite, pevušite svoju omiljenu pesmu ili nađite nešto što će vam odvraćati pažnju. Ne brinite, čak i ako se nađemo u smrtnoj opasnosti, verujte da ni smrt nije toliko strašna.

-Ne, čekaj. Šta? Premotaj snimak još jednom. Da li je ona normalna?

-Jao, Stefane, molim te. Uvek sve preuveličavaš i bespotrebno dramatizuješ. Pa to je bila samo simulacija leta. Znala je ona šta govori. Ne bi to sigurno uradila ovako, u stvarnom životu.

-Oboje znamo da je nešto nestabilna u poslednje vreme. Mislim, ko se još pojavljuje na poslu izgledajući onako?

-Pa, dobro, da. U pravu si. Jeste da je nešto čudna u poslednje vreme. Ali pokušaj da je razumeš. Pa, počela je da radi pre godinu dana, još ovo sve novo za nju. Daj joj vremena. Imao si i ti svoje nervne slomove, koliko se sećam..

-Zaboga, Iris, porediš mene sa njom? Da nije i tebe nešto udarilo u glavu? Ne mogu da verujem da su je uopšte zaposlili ovde. Osoba koja se ponaša kao ona nije mogla biti znatno normalnija ni pre nego što je dobila ovaj posao.

-Čekaj, gde žuriš sa zaključcima. Ona je samo dete. Pusti je. Uostalom, i nije tako loša kako je ti predstavljaš. Razgovarala sam sa njom. Poprilično je zanimljiva, i duhovita. Čak i pametna. Ne znam zašto si se toliko zakačio za nju...

...

Trčala sam da stignem na vreme na posao. Nisam još bila u poziciji da pravim greške, jer bih mnogo više ispaštala zbog njih nego starije kolege. Ne znam zašto, ali imala sam osećaj da me bas i ne vole tamo.. Nisam mogla da razumem zašto. Trudila sam se, uvek sam na vreme dolazila, nikada se nisam nikome zamerila, sve sam nekako radila da bih zadržala taj posao. Uostalom, to i jeste moja struka.

Oduvek sam htela da budem pilot. To je bio moj san, da letim. I zaista sam i uspela u tome. Međutim, nisam imala pojma da je tako teško naći posao.. A kad sam ga našla, nisam sebi više mogla da priuštim da ga izgubim.

Bilo je teško. Srednja škola nije bila baš laka, a ni taj period života.. Tata je umro kada sam krenula u prvi razred gimnazije, a mama kada sam završila treći. I ostala sam sama. Ali, nisam se žalila. Nisam dozvolila da upropastim sebi budućnost. Zaista ne znam kako sam uspela. Jednostavno sam verovala i trudila se. I uspela sam, morala sam da uspem.

A taj dan, taj dan je bio.. Prvi dan ostatka mog života. Kao što rekoh, nisam htela da kasnim na posao, pa sam žurila i nisam imala priliku skoro ni da udahnem. Samo sam htela da stignem na vreme. Usput sam se na tri sekunde zaustavila da uzmem moju uobičajenu duplu dozu kafe za poneti. Bila sam srećna. Moj život je tek bio počeo. Imala sam tada dvadeset i četiri godine, uspela sam da se zaposlim, imala sam pored sebe dečka koji me voli. Sve se nekako činilo idealno. Previše idealno..

U silnoj žurbi uspela sam da popijem gutljaj kafe. I odmah posle tog gutljaja osetila sam da mi nije dobro. Zavrtelo mi se u glavi, i osetila sam nekakvu slabost, ali nisam smela da kasnim.. Deset koraka kasnije, ležala sam na trotoaru, onesvešćena. Hitna se verovatno tu odmah stvorila, i osvestila sam se tačno u vreme početka radnog vremena. Samo, ambijent je bio nešto drugačiji od onog na koji sam se navikavala. Svuda oko mene su bili neki ljudi, medicinske sestre, doktori. Nije bilo teško pogoditi gde sam.

Zadržali su me u bolnici dva dana. Morali su da obave neke pretrage. Izgleda da ljudi baš i ne padaju tako gde stignu po ulicama..

Znate one scene iz filmova kad glavnom junaku prilazi doktor sa tupavim izrazom lica - odmah vam je jasno kakve vesti donosi? E, pa tada sam požalila što sam gledala takve filmove.

...

-Molim vas, sedite. Dobili smo rezultate analize vaše krvi.

-I?

-Žao mi je što moram da vam saopštim ovako lošu vest.. Ali.. Otkrili smo povišen broj leukocita..

-Šta to znači?

-Imate leukemiju. I to već više godina. Ali ponekad se simptomi uopšte ne pokazuju.. Možemo da pokušamo s hemoterapijom, ali...

...

Početak kraja mog života. Odlučiti da li da izgubim svu volju i prepustim se depresiji, dok me bolest napokon ne ubije, ili nastaviti normalno sa životom.

Nikada nisam bila neki optimista. Zapravo bila sam teži oblik pesimiste. Ali, bilo je vreme da se izlečim bar od te bolesti. Posle nedelju dana mirenja sa bolešću, vratila sam se na posao. Dečka sam ostavila, i nisam mu rekla da sam bolesna. Nisam zapravo nikome rekla. Nisam htela sažaljenje.

Dali su mi otprilike još jednu godinu života, možda dve.. I imala sam toliko toga da uradim.. Ali svakim danom mi je bilo sve gore i gore.. Na kraju sam završila u bolničkom krevetu. Nisu hteli da me otpuste iz bolnice, radi moje sigurnosti.
Međutim, sklona rađenju svega što je zabranjeno, odlučila sam da rizikujem. Pokupila sam svoje stvari i otišla. Naravno, nisam se nikome javila u bolnici, jer da jesam verovatno bi me samo pogledali popreko i poslali nazad u krevet. I tako sam posle nekoliko presedanja autobusom, pa avionom, stigla tamo. Gde? U Njujork, naravno. Divan grad. Divni ljudi, divna energija. Odlučih da potrošim sav novac koji sam imala, pa i onaj čuvan u banci "za crne dane". Mislim, nije kao da bih ga uspela iskoristiti.. Stan na Menhetnu, doduše veoma, veoma, veoma loš stan. Ne znam ni da li se to može nazvati stanom, ali nije mi bilo važno. Šetala sam, vozala se, smejala se, pričala sam ljudima na ulici.. Bilo je i više nego što sam očekivala. Fantastično.
Ali, kao što to u mom životu obično biva, postajalo mi je sve gore i gore. Iz stana sam se prebacila u prvi hotel na koji sam naišla. I eto. Pišem svoje memoare iz kreveta. Oduvek sam htela da napišem memoare, a ovo je bila idealna prilika.

...

Uprava grada Njujork danas je poslala saopštenje da je, u jednom hotelu na Menhetnu, pronađeno telo devojke iz Srbije. S obzirom da članove njene porodice nisu pronašli, odlučeno je da će biti sahranjena u Njujorku. Sahrana će se održati u ponedeljak, u pet časova i četrdeset minuta na jednom njujorškom groblju.

Želim vam lep život. Ipak, ja nekako više volim da letim, poslednje su reči memoara koji su pronađeni u njenom kompjuteru.

Ne, hvala, ne želim da se probudim.

2010-02-14T00:56:00.000+01:00

O prolaznosti. Svega. Mene. Njih.

O danima, o noćima. Danima i noćima.

O tajnama i istinama.

O rečima i ćutanjima.

O željama, i nadanjima, i o maštanjima. O suzama, i smehu.

O prijateljima. I neprijateljima.

O pticama, i pesmama. O muzici.

O knjigama.

O nekim izgubljenim putevima i čudnim pojavama. U meni, u svemu. U vazduhu, u vremenu.

Ne, nije to. Ili..? Ne znam. Ne želim da znam.

Ne, hvala, ne želim da se probudim. Ne, ne verujem ljudima ni njihovim pričama.

Ja? Moje ja je ovde negde. Jeste stvarno. Eno ga leži na krevetu. Spava, čini mi se. Ne, neću da ga budim. Zašto? Lepo mu je. Razmišlja o snovima, sanja o razmisljanjima. Sanja razmišljajući. Razmišlja sanjajući o prolaznosti svega, mene, njih. O danima, o noćima, danima i noćima. O tajnama, istinama, rečima, ćutanjima, željama, maštanjima, suzama. I o smehu. O prijateljima. O neprijateljima. O pticama, pesmama, muzici, i o knjigama.

O nekim čudnima putevima koje sam sama odabrala. Koji su bili izgubljeni pre nego što sam se u njih upustila kroz ovo vreme. Čuju se. Mirišu, mame me. U meni su, u svemu su. Ali, ne dam im da dođu. Odvešće me. Zavezaće me. Zarobiće me.

Zaustavite prokleto vreme! Još uvek nisam spremna da živim.

Beautiful world

2010-02-04T22:48:00.004+01:00

Stojim tako, negde u vremenu, i gledam. Kako je sve brzo prošlo. I kako još uvek prolazi. A gde sam ja? U nekom svetu gde je život drugačiji, gde su sva osećanja sveta pomešana u neku čudnu masu. U nekoj drugoj stvarnosti, u snovima.

Nedostajaće mi Subotica. Nedostajaće mi njene ulice, i mesta na koja sam odlazila. Nedostajaće mi njena svetla, i njena monotonost.
Nedostajaće mi moja soba, moj pogled sa prozora. I to osećanje mira, ujutro dok još ceo grad spava, a ja stojim na terasi i razmišljam.
Nedostajaće mi kasne šetnje, i vreme kada sam sa svojim mislima lutala ulicama.
Nedostajaće mi brodovi i reke, cveće, vile i čarobnjaci, magični predmeti i svileni oblaci. Nedostajaće mi rosa, mraz, snegovi, i lišće, to predivno lišće.
Ne želim da odem. Ne želim da ostavim ovaj život, ovo mesto gde sam već godinama, gde ukopana stojim i posmatram.

A sutra je tako blizu. Dolazi, oduzima mi moje danas, oduzima mi sve što imam.

I live in a beautiful world.

http://www.youtube.com/watch?v=B4GeEXHUiXQ&feature=related

Apokalipsa

2010-01-13T19:19:00.002+01:00

Okačila sam danas sliku na zid. Neku staru, što sam je pod talogom prašine pronašla na tavanu. I, sad tako ta crno-bela slika visi, okačena, na mom crvenom zidu.

O, tužna sliko.
Da li si znala da, iako si tako ružna,
ipak ulepšavaš moj zid?
Da li si znala da si nekada bila ničija?
A sad si moja. Samo moja. Divna sliko. Prijatelju moj.

Ubiću te. Ne volim te.
Evo, idem po nož da ga zabodem u tvoje nemo srce.
Šta mi možeš? Ti si samo glupa nepokretna slika.
Ti ružna sliko.
Ti ružna, mala, beznačajna sliko.
Nećeš mi više prljati zid. Ne treba mi neko kao ti.

Izvini. Nisam tako mislila.
Idem po kofu vode da obrišem tu prašinu što te guši.
Nemoj da me mrziš sliko. Prijatelju moj.

Izbledela si sliko. Stara si.
Mučila sam te, zar ne?
O, kako sam glupa. Uništila sam te.

Tog dana su iznosili sve stvari iz njene sobe. Bio im je potreban prostor. Na starom, trošnom, crvenom zidu visila je jedna crno-bela slika. Skinuli su je sa zida, oduzeli joj staklo, a nju spalili.
I tako su jedna starica i njena slika umrle, i nijedan trag nije ostao iza njih.
Vreme se pogoršalo, došle su oluje i poplave. I skakavci nastaniše Zemlju, i pojedoše sve ljude.

Vode!

2009-12-23T17:46:00.003+01:00

Ako u jednom trenutku posustanem
dajte mi vode,
čiste, kristalno hladne vode
iz visoke čaše za vino.
I prostrite crni tepih
pod moje noge.
Otvorite prozore i sva vrata sveta,
dozvolite mi da pustim glas.
A kad se smirim,
i napijem,
vratite me u postelju,
da mirno zaspim u tišini.
I, molim vas,
nijedan zvuk, ni glas, ne dozvolite
da čujem.
Samo je muzika bila moj prijatelj,
a i ona me ostavi samu.
Vode!
Čiste, kristalno hladne vode,
za moju osakaćenu dušu.

U snovima

2009-12-06T00:05:00.002+01:00

Napisacu tvoje ime na jastuk.
Tako ces uvek biti sa mnom, bar u snovima.

(ne znam kako da nazovem post)

2009-11-11T12:21:00.004+01:00

Volim ovo vreme. Volim tu kišu i vetar koji se uvukao u grad. Osećam se čudno. Ne znam zašto. Nedostaju mi neki ljudi koji nisu sada pored mene.

Odlučila sam da neću pisati blog neko vreme. Nemam inspiraciju, a i nisam nešto rapoložena za to. Ako mi se bude pisalo, pisaću na papir. Možda tako uspem da napišem nešto bolje. Ovo već ovako nema smisla.
Na onom konkursu, što sam poslala pesme još u oktobru, izgleda da nisam osvojila ništa. I pomalo sam se razočarala. Možda ipak nisam tako dobra, u ovome što volim da radim. Možda bi trebalo jednostavno da zadržim svoje priče i pesme za sebe. Očigledno se baš ne sviđaju ljudima. Samo ne znam zašto me onda svi lažu.

Eto. Odjavljujem se. Koga zanima, ima stare postove da čita, ali ne garantujem više za njihovu vrednost.
Pozdrav.

Prolazi

2009-11-04T23:14:00.004+01:00

Ostao je gorak ukus na usnama

Magla se spustila
i meseca nema
Otpevali su svoju pesmu
vukovi

Smirili su svoju penu
talasi
I tragovi u vodi izbledeli su

Zaboravila sam da pevam
da se smejem
Zaboravila sam da postojim
pa slusam pesme da me vrate
u zivot

Reka je otekla u more
Sunce svaki dan opet zalazi

Cujem glasove u tisini
i vidim senke u mraku
Spavam, a san ne dolazi
A vreme, ono polako
prolazi

Otisak

2009-10-24T16:42:00.002+02:00

Kada u odrazu svom
ugledam svoj strah
i kada i ovo malo praznine,
nestane i izgubi dah,
prestacu da prevam, o
sve te pesme tuzne
sto su me vecnoscu
vodile kroz daljine...

I kada i taj trag,
jedini otisak mog slova nestane,
zaborav pokrice reci, i sve,
cak i sunce, i kisa ce da prestane.

O, morski talasi,
obrisacete moja stopala, znam.
Zivot prestace, smisao isceznuti,
i ostace zapamcen taj usamljen dan.

Jos poslednji slog da izustim
moram,
znam da taj krik
moja je poslednja rec.
Sad cu da nestanem, da pevam prestanem,
i snove da nastupe pustim.

Jos jedan (ne)obican dan

2009-10-18T22:25:00.003+02:00

Probudih se jednog hladnog dana. Nisam bas bila svesna, ni sigurna, da je to telo u koje sam gledala moje, ali sam odbila da opet pokvarim sebi jutro. Sat je pokazivao neko cudno vreme, pet sati i cetrdeset minuta. Zasto sam se probudila ovako rano? Ne, mora da je neka greska u pitanju. Ipak, posle mnogo vremena, skupih snage i volje da ustanem. Sunce je bilo cudno, sve je bilo cudno. Sedela sam na terasi, ispijala polako caj, i prvi put nisam zapalila cigaretu. Odlucih tada da postanem bolji covek.
Vreme je polako oticalo, vec sam bila spremna za novi dan, za jos jedan naporan dan u skoli. Ali, ovog puta nije delovalo tako strasno. Jednostavno sam prihvatila cinjenicu da ovo jeste moj zivot, i dozvolila mu da krene svojim tokom.
Ah, ti ponedeljci. Nikad se nista ne desava, ali se na kraju ipak nesto desi. Da. Govorila sam sebi kako ce danas biti odlican dan, jer se i ja tako osecam. Ubedih sebe da ovo jeste dan za novi pocetak.
Korak po korak, minut po minut, stigoh u skolu, nasmejana. Hm. Nesto se cudno desava. Ma, dobro, mislim, opet haluciniram. Od silne zelje za srecom, napokon sam je dobila.
I eto.. Prosao je taj ponedeljak. Taj dan kada sam se probudila u pet sati i cetrdeset minuta, dok je jutro jos odisalo svezinom i nevinoscu. I popih tada caj, umesto kafe, i pojedoh keks i mleko, umesto da zapalim cigaretu. Nasmejah se i krenuh u novi dan, drugacija i bolja. I shvatih da samo ja cinim svoj dan, i da drugi ne mogu da uticu na njega. Shvatih da sam moj zivot zapravo ja, i da on zaista jeste kakav zelim da bude. Poslah mu poruku, u pokusaju da jos nekom ulepsam jutro i pozelim srecu za novi dan.

Tesko je

2009-10-16T00:01:00.003+02:00

Tesko je disati, ovde
nigde.
Tesko je ustajati svako jutro,
svaki dan, i ici
negde.
Tesko je drzati oci otvorene
i cekati da prodje dan,
da dodje
umor.
Tesko je traziti istinu
u ovim laznim ljudima,
laznim danima,
satima.
Tesko je znati da sasvim si sam,
dok pokusavas da uhvatis
malo sna,
i tones..
I tones..
Tones sve dublje,
a tamo je vec odavno mrak,
tamo je sve
mrtvo.

Susret

2009-10-04T13:43:00.003+02:00

Nebo je večeras palo na grad.
Jedini oblik života na ulicama drveće je sad.
Stoji tako mirno, dok tone u noć,
ta divna duša zemlje gubi svoju moć.

Sanjive oči neke uperile su pogled svoj u mrak
i nijedan talas ne dolazi, nijedan mesečev zrak.
Traže malo vetra, i mole za neki sjaj,
a ne znaju da gotovo je, da došao je kraj.

Taj prazan, umoran pogled, sreo je odraz svoj,
u prozoru svoje praznine ugledao je drveća roj.
I sretoše se srećno, i veoma sami,
uživajuci u životnoj svetlosti, i u noćnoj tami.

Citajuci dobre pisce, pred nama se desavaju cuda (esej)

2009-10-01T16:45:00.001+02:00

Kada zelim nesto da napisem, a reci ne dolaze, uzmem neku knjigu iz moje skromne kolekcije, i citam. Citam ne bih li naterala te reci skrivene u mojoj glavi da izadju, jer ih cujem. Odzvanjaju toliko glasno da ponekad zaboravljam ko sam.
A knjige, sve te silne knjige napisane divnim jezicima, i divnom mastom, pomazu mi. Svi ti pisci su nekada sedeli sami, za svojim papirima, i u svojim mislima, i stvarali. Svako njihovo delo je cudo samo za sebe. Pisci koji me svojim delom uvedu u drugi svet, i koji od mene nacine lik u knjizi koju citam, veliki su stvaraoci. Kada i posle procitane knjige, i dalje razmisljam o njoj, i o sudbinama svih tih zivota, znam da sam procitala nesto neprocenjivo, znam da sam i ja postala deo cuda.
Ponekad, kada sam sama, zatvorim oci, zamislim mesto o kome citam, pa i ako sam nekada stvarno bila tamo, u masti se cini jos lepse. Zaista se cudo desi preda mnom. Tada letim sa galebom Dzonatanom Livingstonom, hodam mracnim ulicama pored Jozefa K, istrazujem i saznajem o svetu i nepoznatom sa Sidartom. Svako delo je novo raspolozenje, a svaka slika u njemu fantasticna predstava piscevog sveta.
Divno je citati dobre pisce i bar na trenutke ziveti u njihovom svetu. Tako znam da nisam sama, jer se ponekad i moja misljenja poklapaju sa njihovim. Daju mi inspiraciju za moja dela, koja ce mozda jednog dana za nekog usputnog citaoca predstavljati cudo.

Proslo vreme

2009-09-30T21:54:00.002+02:00

I samo tako, kao da nikada nije ni poceo, septembar je vec prosao.

Znam da nisam bas bila produktivna u poslednje vreme.. i ne postoji nacin na koji bih to mogla da opravdam. Jednostavno, opravdanje nemam, a i kad bih ga imala verovatno ne bih umela/smela/htela da ga napisem ovde.
Nisam nista posebno uradila za sve ovo vreme, cak ne mogu da se pohvalim ni da sam ucila, niti da sam citala knjige. Samo sam disala ovih tridesetak dana, i kretala se u vremenu (za prostor bas nisam sigurna).
Pesme za konkurs su poslate, i negde u oktobru ocekujem rezultate.
Da, napisala sam esej, samo zato sto je to bio domaci, i, iako sam mislila da ne umem da napisem esej, ispostavilo se da je dobar. Toliko dobar da ga je profesor vec izabrao da udje u Antologiju, i osvanuce tek negde u maju/junu na prvoj strani (a mozda uskoro i ovde na blogu). To je bilo lepo cuti. Mada mi i dalje nije jasno kako se to tacno dogodilo..

I sve je tako nekako cudno, i necujno proslo, i izgubilo se. Izgubio mi se septembar pred ocima, i cini mi se da sam sa njim otisla i ja. Ne znam gde sam trenutno. Znam samo da imam milion obaveza, i odluka, da odradim. Nadam se da cu uspeti u svemu tome.

Evo, pocinje oktobar, prvi i pravi jesenji mesec. Uvek me ovo vreme nekako odvuce u ono proslo, ostavljeno negde iza da cuci, i da ceka da mu se vratim. Iako se uvek trudim da gledam napred, ipak mi se iskrade koja misao iz glave, pa je ni ne sprecim da mi osvoji dan. Onda me uhvati nostalgija, pa strah od neizvesnosti i nepredvidivosti buducnosti, pa tuga koju ponekad zameni sreca.. I sve se tako vrti u krug, dok opet ne zaspim.. Mozda se probudim tek u novembru, ko zna..

Jupiiiiii

2009-09-13T11:37:00.002+02:00

Pesme koje idu na konkurs: Nedelja, Moje boje, Necujno nestajem, Dovoljno da te volim i Moj poraz. Mislim da ih sve mozete pronaci ovde ako se malo potrudite, s obzirom da su razbacane po mesecima.
I drzite mi palceve. Ako pobedim, dobicu my very own zbirku pesama. Nije li to divno? :)Jupiiiiii

Putnik sa laznim pasosem

2009-09-08T21:59:00.004+02:00

"Vidite, umetnik to je "sumnjivo lice", maskiran covek u sumraku, putnik sa laznim pasosem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo visi nego sto u pasosu pise, ali sta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zaokupljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvolicnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu licnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja rec? I kad bi pokazao svoj pravi pasos, ko bi verovao da nema u dzepu skriven neki treci? I kad bi skinuo masku u zelji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi jos uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko lici na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u zivotu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrecnost za protivrecnost. I oni mirni i srecni kod kojih se to najmanje vidi i oseca, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikada sastaviti ne daju."

Ovo je odlomak iz jednog odlomka iz citanke za cetvrti razred. U pitanju je Razgovor sa Gojom Iva Andrica. Jednostavno mi se svideo bas ovaj deo, pa odlucih da ga ovekovecim i ovde na mom blogu. Nadam se da ce se i vama svideti koliko se svideo i meni.

Iskljucenje

2009-09-06T20:48:00.002+02:00

Gledam ova slova na tastaturi i sve ostalo sto se nalazi na njoj, pustila muziku, i cekam da mi dodje inspiracija. Nista se ne desava. Mozda da zatvorim oci. Nista. Hm.. A da promenim pesmu? Ne. I dalje nista.

Jebeni septembar je poceo. Imam vec zakazanih kontrolnih i odgovaranja, jos uz to moram da pisem seminarski, pa i da odlucim sta cu za maturski da pisem. Moram da se pripremam za fakultet polako, da skupljam materijal i to sve. Jos usput sam i predala neke pesme za konkurs da ih profesorica pregleda, pa onda moram i na tome da radim.

A sada bih najradije legla, pokrila se, ususkala i spavala, ili gledala filmove citavu noc.

Jebeni septembar. Zasto je septembar? Zasto nije jul 2010. godine?

I zasto nemam inspiraciju? Vec mi je muka od same sebe. Osecam se kao beskorisna gomila smeca. Kao neka sugava lektira koju nisam ni pocela da citam, a ima dve hiljade strana.

Da li je stvarno septembar? A sta ako ja odbijam da zivim po ovom datumu, i preskocim nekoliko meseci? Ne moze nikome da skodi(osim meni), zar ne? Jednostavno cu da se iskljucim na neko vreme, pa sta bude.

Nervni slom

2009-08-22T00:32:00.003+02:00

Niko nikada nije rekao da je ovako tesko.. Pa cak i da jeste, da li bih izabrala drugaciji put? Mozda jednostavno volim ovaj zivot.. Mozda sam vec toliko navikla na sebe ovakvu kakva sam sada, da mi se jednostavno ne da da se promenim. Mozda ni ne treba da se menjam. Sebi sam dobra ovako. Ili..
Ne znam. Znam da je kasno. I da je petak. I znam da umesto da sam u gradu sa drugaricama, koje su me nagovarale da izadjem danima unapred, sada sedim za laptopom kao i vecinu veceri pre ove i razmisljam o svemu. Ali, to i jeste problem. Samo razmisljam. I ne mogu sebe vise da nateram da se druzim sa ljudima, i da izadjem iz stana. Ne znam sta se desava. Zapravo znam, ali ne zelim da priznam.

Pa da. Cak i da su mi rekli kada sam birala sve ovo da cu se uvaliti u sranja, mislim na ona psihicka, opet bih izabrala sve ovo. Zapravo, volim sve ovo. I volim sto sam takav prokleti i zakleti pacenik, romanticna dusa i sva ta sranja. I volim da govorim rec "sranje", i uopste da psujem. Pa sta ako to ne prilici devojci od osamnaest godina? Kada sam ja uopste postovala neka pravila? Mozda dok jos nisam znala da mi je ceo zivot pravilo.. Moras da ucis, da ides u skolu, da upises fakultet, da nadjes dobrog muza, da se ponasas u bioskopu i pozoristu, da u grad odes doterana, da budes ljubazna prema starijima. E pa necu. Necu da zivim u tom prokletom svetu.

I da, ovo jeste nervni slom, uzivo, na sopstvenom blogu.

Sta ako ja zelim da dozivim nervni slom? Sta ako je sve sto nam se desava ustvari samo ostvarenje nasih zelja? Pozelis da dobijes pet iz matematike, ali znas da ces da dobijes dva, pa dobijes dva. Ha. Ili pozelis da se naspavas, ali znas da je pun mesec i da nema sanse da zaspis, pa i ne zaspis. Provedes citavu noc prevrcuci se po krevetu i tada pretreses sve sto si ikada sacuvao u mozgu. Pa kao utones u san ali se opet probudis i tako stalno.

O, definitivno moram da posetim psihijatra. Ili je i to samo jos jedno pravilo. Zasto jednostavno ne smem da budem luda? U stvari, ko kaze da sam JA luda? Mozda su bas svi ostali ludi, a ja jedina normalna. Kolike su sanse za to? Male. Da, ali i to je odredjeno pravilom.

Sta bi se desilo kada bi jabuka pala gore, a ne dole. Sta bi na to Isak Njutn rekao?

Sto trideset

2009-08-11T14:51:00.005+02:00

Ovo je prica o jednoj izgubljenoj dusi.. O jednoj dusi koja je ista kao moja.
Nenad je bio isti kao ja, ili sam ja licio na njega, a mozda smo jednostavno bili jedno. Bio mi je nesto poput brata kojeg sam oduvek hteo da imam. Bili smo povezani, i sve smo radili zajedno.. Jedina granica nam je bilo nebo, mada smo cesto leteli i van tih zamisljenih granica.

-Igore, ona je savrsena. Znas da to ne govorim cesto, ali ovo je nesto novo i drugacije. Imam osecaj da je poznajem ceo zivot, iako jos nije ni ceo dan prosao..
-Brate, ne znam sta da ti kazem. Nadam se samo da se neces opet proci kao sa Jelenom.. Mislim, jos tri godine sa nekim, i onda da se sve zavrsi kao da nije nista bilo..
-Ma znam.. Sutra je ucim da vozi. Pitao sam je i pristala je. Ne mogu da ti opisem koliko mi znaci. Znas, kao da Jelena nije bila toliko dugo prisutna, sve se izbrisalo..
-Uf, okej. Srecno. Samo se nadam da ce sve biti ok. Ne mogu da te gledam opet onakvog..

-Spremna?
-Spremnija necu nikada biti.
-Ok. Desno dajes gas, u sredini je kocnica, levo je kvacilo. Zapamtila?
-Da.
-E sad, da li znas da menjas brzine?
-Hahaha. Ne, sada sam prvi put za volanom..
-Ok, idemo polako, imamo citavu noc pred nama.

Zamislite, za pola sata je sve savladala i vec vozila sto trideset na sat. Vece se vec odavno bilo spustilo, po njegovoj prici, mislim da je ponoc vec bila prosla. Ucio ju je da vozi na nekom zatvorenom putu, tamo je bilo najbezbednije.. Mislim da sam izostavio nesto.. Oboje su to vece poprilicno mnogo popili, voleli su pivo i jedno i drugo, pa su se napili zajedno..
Kada je vec bilo jako kasno, krenuo je nazad, da je odveze kuci.. Usput su pricali o svemu, stvarno su se dopunjavali medjusobno. Ne mogu bas najbolje da vam objasnim, jer nikada to nisam doziveo, samo vam prepricavam..
Dosli su pred njenu kucu, i jos dugo samo sedeli i pricali. Nije im bilo dovoljno svo vreme sveta.. Ne znam, ponekad mi se cini da sam sanjao da mi Nenad to sve prica, i da je jos uvek..
Kada se vracao kuci, posle nekoliko sati razgovora, skrenuo je na put do jezera. Vozio je veoma brzo, kao i uvek. Vec na prvoj krivini, sudario se sa sleperom koji je nailazio.. Hitna se stvorila tamo za 10 minuta, ja sam dosao pre njih, jer je covek koji vozio sleper zvao sa Nenadovog telefona poslednju osobu sa kojom je Nenad pricao, a to sam naravno bio ja. Morao je da mi se pohvali.. Tada se vec bio nenormalno zaljubio. Iskreno, nisam mogao to da shvatim.
Sada vec umoran, i pospan, posle cetiri sata cekanja u bolnici, izgubio sam svaku nadu da ce preziveti. Pozvao sam i tu njegovu devojku, ali nije se javila.. Ostavio sam joj i poruku, nije dosla.. Mislio sam tada da je mozda tako i bolje, da nestane iz njegovog zivota. Pre ili kasnije bi ga povredila, a ja to ne bih mogao da ponesem, a kamoli on..
Tada se desavala neka zbrka u bolnici, cini mi se da je bila jos jedna saobracajna nesreca, ali nisam previse obracao paznju. Samo sam video roditelje te osobe kako placu i mole se, jer su sedeli pored mene..
Doktor je izasao iz operacione sale negde oko sedam ujutro, ne secam se bas najbolje. Znam da me je pogledao razocarano i tada sam shvatio, reci su bile suvisne, a mislim i da bi me jos vise bolelo da sam to tada cuo.. Nije preziveo..

Sahrana je bila dva dana posle. Sve smo bili organizovali, sve je bilo spremno za njegov put u neki drugi svet. Tih dana sam bio van sebe. Nisam jeo, nisam pricao ni sa kim, malo sam spavao.. Vremenom sam uspevao da postanem onaj stari, ali mi je Nenad sve vise nedostajao. Kad je umro, kao da su mi oduzeli pola duse..

Njegova sahrana spomenuta je i na vestima, jer je sudar bio mnogo gori nego vecina koji se tamo svake godine mnogo puta dese. Posle slika njegovog smrskanog auta, objavili su jos nesto.. Jedna devojka, Ines, isto to vece je poginula na istoj toj krivini, samo dva sata kasnije. Rekli su da je ukrala kola od roditelja, iako jos nije imala vozacku dozvolu, i krenula sama da se vozi. Nikome nije jasno kako je znala uopste da upali auto, jer nikada pre nije ni sedela za volanom. Kasnije se na radaru videlo da je vozila cak sto trideset na sat..

Sahranjena je na istom groblju gde i Nenad, u isto vreme. Cak su im spomenici stajali jedan pored drugog. Imali su ispisane iste datume, iste tuzne reci njihovih porodica, i isto su bili godiste. U isto vreme su se zaljubili, i istog dana umrli..

Necu ga nikada zaboraviti, u to sam siguran. Sada mu tek verujem u sve ono sto je pricao o njoj.. Da, izgleda da zaista svako na svetu ima svoju srodnu dusu, onu "bolju polovinu".

Daleko

2009-08-06T22:28:00.004+02:00

Bice sve u redu, samo moras da izdrzis.
Ali, ne mogu vise. Stvarno ne mogu. Tesko je kada si sam, kad sam prolazis kroz najvazniji period zivota. Tesko mi je kad ustanem ujutro i setim se da ti nisi tu. A onda se tesim, jos malo i vratice se..
Znas da sam ja uvek tu, iako ne fizicki.. Uvek mozes da me pozoves i kazes sta te muci..
Znam.. Ali to nije to. Treba mi neko ko ce tu da bude stalno, da me budi ujutro da ne bih kasnila, da mi pozeli laku noc, da se raduje sa mnom kada dobijem dobru ocenu i da bude tuzan kad mi je tesko. Sve ove godine, a sada su se vec nakupile, tesko mi padaju. Nedostaje mi sve sto ima veze sa tobom..
Znam, ti meni nedostajes svake sekunde koju ne provedem pored tebe..
I znas, otudjila sam se od tebe. Vise nemam osecaj da sve mogu da ti kazem. Cak mislim i da me volis manje nego pre i da ti je bolje tamo, bez mene. Ne mogu vise ni da nas zamislim kako radimo sve zajedno, kao nekad, kao pre kada si jos bila ovde.
Ali, Ina, znas da cu doci, da cemo se videti. Zasto sada pravis toliki problem?
Zasto sto zelim da budem normalna. Zelim da imam normalnu porodicu. Mamu i tatu jedno pored drugog, a ne udaljene hiljadu kilometara od mene i jedno od drugog. Da budemo svi zajedno.. Secas li se, jednom, isla sam mozda u cetvrti razred osnovne, kada smo svo cetvoro bili zajedno na Palicu? Vozali smo se pedalinom, a kasnije ste ti i tata i uskocili u vodu i kupali se.. Secas li se mog i tatinog rodjendana, kada sam se naljutila jer je on dobio tortu u obliku srca, a ja kockastu?
Ina...
Mama, znas li koliko mi je to sve opet potrebno? Da bar jos jednom osetim da negde pripadam, da sam i ja deo necega, deo porodice. Falis mi ti, i tata, i vreme kada smo svi ziveli zajedno...
O, draga, nisam znala da toliko patis. Molim te, nemoj da places. Pa nije tako bas strasno... Jos uvek nas imas oboje, imas porodicu, roditelje koji te vole, i brata koji je uvek uz tebe...
Ne, nemam. Vec dugo imam samo sebe. Sama sam prosla kroz gimnaziju, sama cu upisati fakultet, sama sam bila kada sam se prvi put zaljubila, i kada sam bila ostavljena. Sama se budim otkako znam za sebe, i spremam dorucak. Uvek sam bila samo ja. Nikoga nije bilo da me podrzi, pridrzi kad pocnem da padam. Ne, uvek sam sama padala, i sama se dizala.

Jao, vec je pola sest. Moram da idem... Zakasnicu na avion. Tako mi je zao duso... Pricacemo kad sletim... Volim te.
Volim i ja tebe.

A htela sam jos toliko toga da joj kazem. Htela sam da je zagrlim i da je nikada ne pustim. Zasto mora da ide? Zasto me uvek ostavi kada mi je najpotrebnija? Zar ne vidi koliko me boli sto je daleko?

Vise je ne osecam, i nista joj ne govorim. Zna gde sam u kom trenutku, kada je nesto bitno, i to je to. Pustena sam da radim sta hocu, ali uskracena paznje i jedine osobe koja treba da je uvek uz mene.

Necujno nestajem

2009-08-06T14:52:00.003+02:00

Budim se, polako ustajem.
Jos jedno jutro, jos jedan dan.
Jos jedna godina trci ispred mene.

Mrstim se, nemirno posustajem.
Gde li su svi ti sivi dani pobegli?
Znam, leto je.

Pakujem kofer, necujno nestajem.
Odlazim daleko, negde gde oluja ne prestaje.
Tamo gde idem, zima je.

Smejem se, mirno pristajem.
Jos jedno neuspelo putovanje.
Sivo je nebo, ali crveno je sunce.

Dizem ruke, sada se predajem.
Pa opet padam, ali ne prestajem.
Smejem se, opet pocinje.

Srecan rodjendan!

2009-08-03T11:51:00.011+02:00

Danas moj blog slavi svoj prvi rodjendan. Stvarno je svasta preziveo za ovih godinu dana. Iskreno se nadam da je vama, koji ste bili sve vreme sa mnom(a nema vas bas mnogo), bilo jednako zadovoljstvo kao meni dok ste zalazili u razne uglove moje svesti. Znam da sam se ja bas zabavljala, isprobavala neke nove tehnike, pronalazila pesnika u sebi..
Pa, nista. Ostaje samo da pozelim mom blogu jos jednu godinu, nadam se uspesniju i kreativniju od ove. Zelim mu da dobije po kojeg iskrenog citaoca vise, da ne posustane kad postanem naporna(a stvarno umem da budem), i da mi ne zameri na izlivima depresije, frustracije, umora, inerviranosti..

Srecan rodjendan!

Izazov

2009-07-27T22:35:00.002+02:00

A ja cim zamislim srecu, ona nestane. Cim otvorim oci, mrak se spusti. Kada izgovorim rec, zavlada tisina. Stanem li na noge, prestacu da postojim.

Pa onda hodam po tim nekim izmisljenim linijama, po nekim nitima koje sam isplela usput. I nekako uspevam da proguram glavu napred, kao da vidim ima li sta ispred, pa opet vidim samo mrak.

Nije bilo senki nigde, cak ni svoju nisam mogla da razaznam. Cak i kad bih se sad tamo vratila, bilo bi bolje nego ovde. Tu me nista ne drzi. A onda se opet zapitam, pretresem ovaj mozak dobro, pa razmisljam dok ne upadnem u neki drugi svet, i spavam. Cim otvorim oci, mrak se spusti, i nastupi noc.

Kazem, hajde da jos jednom izazovem srecu, ali ona opet ne prihvata izazov. Znam, plasi se poraza, jer ga nikada nije dozivela. Pa, na kraju, uvek se plasimo nepoznatog, zar ne? Ma ne, ona kaze da se ne plazi mene, da ne nosim poraz. Kao nosim prazninu.. A nije li praznina gora od poraza? Kad ne osecas nista, a i dalje ti se cini da postojis.

Ma ne, hajde necu da odustanem. Ovog puta izgovaram rec. Nestala je. Jos jednom. Rec, rec, rec, rec, rec.. Reci.. Dobih recenice, neka cudna slova, kao da neko nesto govori. Obraca li se meni? Bolje da se ne nadam. Ipak, sreca je rekla svoje, mrak je uzeo taj danak koji mu placam vec dugo.

Uf. Spusti se na zemlju. Ovo nije realnost. Udahni. Hajde, mozes ti to. Zamisli srecu, otvori oci, progovori, ustani. Nije tesko, veruj mi. Ne, veruj sebi. Znas da mozes. Ovo gde si sada ne postoji, a znas li sta to znaci? Da ce to tvoje sada da te proguta, postaces nista. Hej, ti nisi nista. Osetis li svoje srce? Ono kuca, ziva si. Udahnes li, i pluca ti se rasire, dises. Hajde sada. Predaj se, prepusti se, opusti se. Veruj. Uspeces.

Vecnost za jos jedno danas

2009-07-19T23:46:00.004+02:00

Videla sam te danas. Bio si lepsi od mog secanja na tebe. Na sebi si imao smedju kariranu kosulju, koju sam uvek obozavala. Videla sam da ispod nje imas onu majicu na kojoj pise Paris, sa naslikanom Ajfelovom kulom. Nikada ti nisam rekla, ali cesto sam mastala da cemo nas dvoje jednom zajedno otici u Pariz. Stajao si mirno, bez posebnog izraza na licu, cekajuci nekog. Tvoja divna smedja kosa prekrila ti je pola lica, i nisam uspela da ti vidim oci, ni usne kojima si me nekada ljubio.
Kao i uvek, imao si slusalice u usima, i znala sam cak i koju muziku si slusao. Uvek si, kada smo sedeli negde, prvo vadio mali zeleni mp4 iz zadnjeg dzepa pantalona, pa mobilni, i na kraju sedao pored mene. Nikada mi nisi dao da sednem preko puta, uvek smo morali da budemo jedno pored drugog. Onda bih ja obicno narucila domacu kafu, a ti produzeni espreso sa mlekom. Pusio si beli davidov, a ja po obicaju marlboro light. Drzali smo se za ruke, i obicno se smejali tvojim salama.
Sa tobom nikada nije bilo dosadno. Cak i kada sam bila tuzna, uspevao si da me oraspolozis i namamis osmeh na moje lice. Jednostavno nisam mogla da ne budem srecna, zracio si nekom energijom kojoj nisam mogla da odolim.
Secam se jednog dana, zapravo, mog osamnaestog rodjendana. Dogovorili smo se da se vidimo na nasem starom mestu, u dobro utvrdjeno vreme. Pocela je da pada kisa, koja se kasnije pretvorila u nevreme. Medjutim, to nas nije sprecilo da se nadjemo. Na sebi sam imala nove bele starke, crne pantalone, belu majicu na sitne roze cvetice, i belu lanenu kosulju. Trcala sam da bih sto manje pokisla, i usput ti slala poruku da mi poneses neki svoj duks. Cim sam dosla na nase mesto, ugledala sam tebe, lepseg od bilo kog muskarca koga sam ikada videla, kako mi prilazis. Nosio si sivu majicu, i farmerke. U levoj ruci drzao si predivnu narandzastu ruzu. Cestitao si mi rodjendan, i poljubio me. Nikada ti nisam rekla, ali taj dan je bio najlepsi dan u mom zivotu. Pricali smo, smejali se, ljubili se.. Uzivali smo u zajednickim trenucima. Mislila sam da sam najsrecnija osoba na svetu.
Uvek sam osecala da te volim vise nego ti mene. I iako sam znala da me volis, sumnjala sam sve vise u to. Moja sumnja je na kraju postala istina. Bolelo me je svako secanje na tebe, jos od dana kada si me ostavio. Da, znam, reci ces Ti si ta koja je mene ostavila, ali ja sam se dugo osecala ostavljenom. Vremenom si postajao sve cudniji, i otudjeniji. Nisam vise znala sta da radim, i kako opet da doprem do tebe. Nisi hteo da pricas sa mnom, i izbegavao si nase susrete.
Eh, kada bi sve bilo drugacije. Kada bih mogla da promenim sebe, ili tebe, ili nas. Kada bih mogla da budem ta osoba koju si cekao, kada sam te videla danas. Volela bih da vratim vreme unazad, zamrznem neki lep trenutak, i ostanem u vecnosti sa tobom.
Jos uvek verujem da ces se vratiti po mene, da ce ces prekinuti put kojim si krenuo otkako nismo zajedno. Jos uvek znam da si bas ti moja srodna dusa, moj jedni put, moj jedni pravac, moje sunce.
Secas li se kada sam ti rekla da si ti moje sunce? Samo si se nasmejao, i promenio temu. Tada sam vec mogla da naslutim da ne vidis svoj kraj sa mnom, nego pocetak bez mene.
Sada, sada samo zelim opet da te vidim, makar na kratko. Menjala bih vecnost za jos jedno danas, ili vec za jos jedno juce.

Dva srca

2009-07-12T21:17:00.007+02:00

Stajala je sama na sredini ulice prepune ljudi. Kisa se spustila na grad. Rasirila je ruke i podigla ih visoko u pokusaju da zamrzne trenutak i pretvori ga u vecnost. Njena zlatno-smedja kosa pokrila joj je lice u jos jacem naletu vetra, i sakrila suze koje su se nezno spustile niz obraze, i necujno kanule na savrsenu plavu haljinu od pamuka. Moze se reci da nije bila tuzna, bila je samo prazna, neispunjena. Kisa kao da je to vece padala samo zbog nje. Izula je stikle, koje zapravo nikada pre i nije nosila, i krenula bosa da se krece kroz masu. Nadala se da je niko nece prepoznati, nije joj bila potrebna nicija paznja niti isprazne reci. Zelela je samo da ode, da poleti visoko, i da bude nevidljiva za druge.

-------

Znas, dugo sam razmisljao o nama, o svemu sto se desavalo u poslednje vreme, i shvatio sam da mozda ipak nismo sudjeni jedno drugom. Mislim da je bolje da se rastanemo sada, dok jos postoji nada da cemo normalni izaci iz ove veze. Nadam se da razumes sta zelim da ti kazem... Voleo bih da je bilo drugacije, da smo mi bili pametniji, bolji.. Znas da sam te voleo kao nikoga do sada, i verujem da je to bilo obostrano. Ali, valjda je doslo i to vreme kada shvatamo da je sve prolazno, pa tako i mi. Zelim da budes srecna, i da svu svoju predivnu energiju poklonis nekom drugom, nekome ko te zasluzuje vise od mene.. Znaj da te nikada necu zaboraviti, i da cu te pamtiti samo po dobrom. Zbogom.
I samo tako, godine provedene s njim postale su daleka proslost i jos jedna sahranjena uspomena. Nije mu odgovorila na pismo, nije imala sta da kaze. Znala je da je u pravu. Vec dugo im nije islo najbolje i bilo je pitanje vremena kada ce jedno od njih raskinuti. Ipak, potajno se nadala da ne mora tako da se zavrsi..

-------

Sada vec izmorena, prljavih stopala, mokre kose i haljine, vukla se kroz neke ulice kroz koje nikada pre nije prolazila, i trazila svetlost.

-------

Svetlost. Ne. Zasto me boli glava? Gde se nalazim? Sve oko nje bilo je cudno, nepoznato i vlazno. Jos jedna suza kanula je niz njeno lice, i zatvorila je oci. Sada je sve gotovo, uveravala je sebe. I dok joj je zivot proleteo pred ocima, ispustila je poslednji dah. Dva srca su prestala da kucaju - jedno njeno, a drugo tek stvoreno i neduzno, ono koje je raslo u njoj.

Hey you, standing in the road
Always doing what you're told,
Can you help me?
Hey you, out there beyond the wall,
Breaking bottles in the hall,
Can you help me?
Hey you, don't tell me there's no hope at all
Together we stand, divided we fall.
http://www.youtube.com/watch?v=l3sirNkCV7k

Uvek se vracam kuci

2009-06-24T20:17:00.002+02:00

Vise ne postojim. Sada sam samo telo koje se krece nekim ulicama.. Ne znam gde me vode, stvarno ne znam gde cu stici, cini se nigde.
Volela bih da zaspim, i da se probudim u nekom svetu gde niko nije cuo za mene, i da se ne secam svoje proslosti. Stvarno ne bih da budem vise u ovom telu, i na ovom svetu. Ma, samo hocu da spavam.. Pustite me da spavam i da citam svoje knjige, one su mi jedini izlaz.
Mislila sam da bice mi lakse ako sve ovo napisem, ali nije. Zapravo, osecam se jos gore. I sada, ako prestanem da pisem, nemam sta da radim, nemam gde da odem.. A ipak, uvek se nekako vracam kuci, i mislim da ovde je spas.. Ali i moja soba je prazna, samo gomilam knjige..
Ne cujem vise nikoga, i ne vidim nista. Sve sto je moglo da bude uteha sam odbacila, odgurala ljude od sebe, i ostala sama. Da, sada sam stvarno sama. Ne vole me ni moje pesme, ni price, ni moje misli. Nisam nigde, jer nisam nista. Vise ne postojim.

?!?!?

2009-06-17T20:43:00.002+02:00

O, da. Pocinje vec dugo ocekivani raspust, iako bas nemam takav osecaj. Sve me nekakve misli spopadaju.. Kao da cu morati da ucim za ponedeljak ili sta god..
Enivej, moja dezinspiracija(?) dostize vrhunac ovih dana, i osecam se jako lose zbog toga (ipak cu studirati dramaturgiju ?! ). One dve knjige, literaturu za faks, nisam procitala, i treba da ih vratim u biblioteku. Raspadam se na sve moguce nacine na koje neko/nesto moze da se raspadne.

Zivot sacinjen od trenutaka

2009-06-06T00:52:00.004+02:00

Pitase me davno sta zelim da budem kad porastem. Tada nisam znala. Ali sada mi je postalo kristalno jasno. Ja zelim da budem JA.
Osamnaest godina je proslo, i trazila sam.. Prvo sam trazila nacin da prohodam, pa da izgovorim svoju prvu rec, pa da zapevam svoju prvu pesmu..
Onda sam lutala, plakala, smejala se, ljuljala se na ljuljaskama, i pravila kolace od blata. Posle su dosle barbike, pa slicice, negde u medjuvremenu dosao je i prvi dan skole...
Sretala sam mnoge ljude, i imala mnogo drugova. Tada sam se smejala. Bila sam veselo dete. Jos malo sam odrastala..
Dosla je i srednja skola.. Upoznah svog prvog decka, pa drugog, treceg.. Zaljubih se, isplakah se..
Ljudi su me pratili uvek, jer ja zapravo nikada nisam bila sama.
Borila sam se, trazila sebe medju svim tim ljudima i licima. Zavolela muziku, pocela da pisem pesme, naslikala svoju prvu sliku..
Prvi put se pokajala, i prvi put bila ponosna na sebe.
I onda sam nastala JA. Osamnaest punih godina stvarala se i radjala jedna osoba. Sada znam da sam to ja, i ko sam. I postadoh jaka, otporna, uporna, jos uvek nasmejana.

Pitah jednu devojcicu, davno, sta zeli da postane kad odraste. Rekla je da zeli da bude pevacica. Posle je menjala misljenje mnogo puta. Ta ista devojcica danas je devojka, licnost za sebe. Radjala se mnogo duze nego ja, ali je pronasla svoj put.

Posle pitah jos mnogo osoba sta su zeleli da budu kad odrastu. Svi odgovorise slicno, ali svi su danas razliciti.

Razmisljam tako, danas, i juce, i sutra, koliko ljudi stvarno zeli da bude ono sto jeste. Da li su svi zadovoljni onim sto su postali, onim sto se rodilo u njima. Nemam odogovor, a srela sam mnogo ljudi, mnogo licnosti, i mnogo dusa. I svi oni su razliciti. I postali su neko, a biti NEKO je svakako bolje nego biti NIKO.

Nekima je mozda, da bi pronasli sebe, potrebna druga polovina njih. Pa, ja pronadjoh svoju. Pronasla sam sebe. I sada, verovali ili ne, volim svoj svet. Bez obzira na sve padove, i sve sto mi se desavalo, ipak istinski volim svoj svet, i ne bih ga menjala ni za sta.

Pozurite, pronadjite nesto, nekog, neku pesmu, neki dan, i nacinite ga svojim. Postanite NEKO, i poletite. Zivot samo vas ceka. Da, samo vas pored ostalih nekoliko milijardi ljudi na svetu.

Pitase me danas sta zelim da budem kad odrastem. Rekoh im da ja zelim da budem JA, sve ovo sto sam sada. I pitase me gde sebe vidim u buducnosti. Rekoh im da buducnost ne postoji, vec samo trenuci, jer zivot, zivot je sacinjen od trenutaka, a ja se trudim da svaki iskoristim sto bolje umem.

http://www.youtube.com/watch?v=qZ0FhVZce2o

Kad zagrmi

2009-05-28T13:25:00.004+02:00

Svaki korak tvoj,
koji nacinis u letu,
za mene je jedan ceo dan
traganja za istinom.

Svaka rec tvoja,
koju izgovoris dok spavas,
za mene je hiljadu recenica
spojenih u besanu noc.

Svaka suza tvoja,
koja padne kad smrkne se,
za mene nemir je
i more razlivenog bola.

I iako znam da ne odustajes nikada,
jer nosis u sebi moc,
ipak sam ovde,
stvaram ti skloniste kad zagrmi.

Svaki tvoj odlazak sve manje boli,
jer vracas se uvek meni,
donosis osmehe sa sobom,
i udises zivot vecnoj sreci.

Novi dan

2009-05-27T10:21:00.002+02:00

Danas je bas lep dan. Ovorila sam oci, pogledala kroz prozor i sunce mi se nasmejalo. Uzeh telefon, i na njemu je, posle mnogo vremena, bila gomila poruka i poziva. Da, danas mi je rodjendan.

Kada sam ustala, prvo sto me je docekalo, bila je moja baka sa cvecem, cokoladom i jagodama. Posle toga me je brat po stoti put izgrlio i izljubio, pa sam onda dobila jos poruka..
Zvala me je i mama. Bila je tuzna jer nije ovde, ali obe smo svesne da tako mora da bude, pa smo se samo nasmejale. Cula sam se i sa tatom. Ja sam njemu cestitala cetrdeset i peti, a on meni osamnaesti..

Cestitali su mi ljudi za koje nisam ni mislila da ce se setiti, i to me je jako obradovalo.. Ali, neki za koje sam mislila da ce biti medju prvima su zaboravili. To valjda tako ide.

I, eto. Imam 18 godina. Ne predstavlja mi to skoro nista. Rodjendan mi je, pa sta? Samo sam jos starija, a godine ne mogu da vratim..

Ipak, danas je novi dan. Predivan dan. Napolju je toplo, bas kao za svaki 27. maj, i oseca se miris cveca i drveca u vazduhu. Sve je sareno, sve je divno, i sve je danas veselo. Volela bih da sam i ja takva..

Smrt

2009-05-13T23:18:00.003+02:00

Hej, ti!
?!
Da, da. Bas ti. Ti, sto sama sedis u cosku ove sobe.
Reci. ?
Dosla sam po tebe. Uzmi sve sto ti je potrebno i idemo.
Ko si ti? Sta hoces od mene?
Vodim te na mesto gde sunce nikada ne zalazi, kise ne prestaju da padaju, mesec uvek obasjava nebo, i snegovi i oluje haraju.
Da li je to raj na zemlji?
Mogla bi ga i tako nazvati.
A, zasto bas mene vodis?
Jer zasluzujes to. Jedna si od odabranih.
Odabranih?
Da. Svako jednom u zivotu dozivi ovaj trenutak.
Zasto?
Jer tako treba da bude. Hajde, jesi li se spakovala?
Ne.. Kako da znam sta ce mi trebati tamo?
Previse pitanja postavljas. Znala sam da je trebalo ovo po kratkom postupku da obavim.

Prasina se podigla, sat je otkucao ponoc, a njih dve nestadose u magli.

Ali.. Nisi mi odgovorila, ko si ti?

Odgovor na pitanje dobila je kad je videla sebe kako lezi, u cosku sobe, mrtva.

Andjeoski glas, djavolja dusa

2009-05-06T17:39:00.003+02:00

Nebo je bilo crvene boje.
Stajali smo u redu i cekali novu dozu.
Svakim korakom padali smo sve dublje.
Neki su umirali, gubili se.
Ne i ON. ON je preziveo.

Stajao je ispred nas, sav ponosan.
Zasto? Jer je uspeo.
Svi ostali su propali, a ON je bio na vrhu.
Ili na dnu.
Mrsav, istrosen, nesvestan. Pevao je.
Da, pevao nam je.
Ali, ni u jednom trenutku nije otvorio oci.
Andjeoski glas, i djavolja dusa.

MI smo skakali, vristali, plakali..
Smejali smo se, pa nestajali.
MI smo ga osecali. Bili smo kao ON.
Njegov uspeh bio je i nas.
Tada nismo shvatali.
Na dnu smo, kao i ON.

Nase nebo nije plavo,
crveno je.
I nas osmeh nije iskren,
neprirodan je.
Nas let nije usmeren ka visinama,
nego ka dnu.
Ipak, MI i dalje sirimo krila.

Obecanje

2009-04-22T21:57:00.002+02:00

A ja se i dalje borim, pa ustanem, i dignem glavu.
Taman kad poletim, i dotaknem oblak vrhom svog prsta, on nestane.
Opet padnem, nekad jos dublje nego sto sam pre toga bila.
Pogledam sebe, i svoj svet, odlucim se za jos jedan let.
I tako sve u krug.

U kom trenutku shvatam?
Da je svaki let onakav kakav ja zelim da bude, i da pad nije zbog drugih. Padam jer zelim da padam, i ustajem jer mi je dosadno i jer sam usamljena.
U kom trenutku odlucujem?
Sad mogu da nastavim da letim, i da ne padnem. Zapravo, necu da padnem. Zelim da se popnem na taj oblak. Kazu da je tamo lepo. A zasto me to lepo odbija, ne znam. Mozda mi ni ne treba odgovor. Mozda jos uvek ne znam sta je lepo, i kad dozivim to shvaticu. I necu vise padati. Obecavam. Sebi. Samo sebi. Jer obecanja drugima stalno dajemo, a kad ih ne ispunimo to nas grize neko vreme, pa prodje. Obecanje koje dam sebi je vaznije. Jer izneveriti sebe znaci izgubiti se. A ne zelim da se izgubim. Stvarno ne zelim.

I dalje se borim, pa ustanem, i dignem glavu.
Kad dotaknem oblak vrhom svog prsta, dotaci cu ga i ostalima. I letecu, na oblaku. Da. I ovaj put necu pasti. Obecavam.

Nisam luda

2009-04-10T21:12:00.004+02:00

Uspela sam.

Pobedila sam te.

Nisam luda.

Cini mi se da prolece stvarno pozitivno utice na mene. Divno. Predivno. Prekrasno. I nisam sarkasticna sada, niti ironicna. Zaista se osecam MOCNO. Samo se nadam da se necu kajati. Eto.

Pobedila sam te. Uspela sam. Pobedila sam sebe, pobedivsi tebe, i sada mogu dalje. Napokon mogu napred. Posle osam meseci ja idem dalje. I ne gledam nazad. Da. DA. DA!

Osveta je moja, ja cu je vratiti.

Oh.. Sad samo udahnuti, podici glavu, pogled napred, cvece u kosi, prolece i muzika. I neces me zaustaviti. Ovaj put neces. Obecavam tebi to, i sebi.
Jebi se.

Nisam luda.

I’ll seek you out,flay you alive. One more word and you won’t survive. And I’m not scared of your stolen power, I see right through you any hour. I won’t soothe your pain, I won’t ease your strain. You’ll be waiting in vain, I got nothing for you to gain. I’m taking it slow, feeding my flame, shuffling the cards of your game. And just in time, in the right place, suddenly I will play my ace.

Window in the sky

2009-04-03T11:10:00.001+02:00

Oaza

2009-04-02T23:07:00.005+02:00

Zelim da idemo na more..
Samo ti i ja...
Na neku savrsenu plazu...
U oazu mira...
Gde ces biti samo moj, a ja samo tvoja...
Gde nema telefona, poruka, televizije...
Tamo gde se nebo spaja sa morem i sa nama...
Zelim da odemo zajedno...
Samo nas dvoje...
Negde gde nas ne poznaju...
Negde gde nas nece traziti...
Negde gde nas nikada nece pronaci...
Negde gde trava je zelena samo zbog nas...
Gde zrelo voce pada sa drveca samo za nas...
Negde gde je mir...
Negde gde je tisina...
Zelim da se ljubimo pod vodopadom...
Da trcimo po pesku i ostavljamo tragove...
Da se smejemo zajedno...

Zelim da me pronadjes...
Znam da si tamo negde...
Znam da me trazis...
Znam da znas da i ja tebe trazim...
Jer isti smo, ti i ja...
Od istih smo zvezda sacinjeni...
Zbog iste muzike placemo...
Istim koracima svaki dan koracamo...

Pronadji me...
Poleti...
Sad doleti...
Dopusti mi da te vidim...

Znam ko si...
Volim tvoje mane... One su tvoje najvece vrline...
Uspavaj me... Opet.
I ne dozvoli nikada da se probudim da te ne bih izgubila.

Napokon sam ga pustila. To nije vise ljubav. Nikada nije ni bila. Sve sto je postojalo, bila je strast. Ali ni nje nema vise. Stvarno sam ga pustila. Oslobodila sam se. Znam da on nije ON, ni ne moze da bude. ON me ceka. Znam da me ceka.

Come away with me in the night
Come away with me
And I will write you a song

Come away with me on a bus
Come away with me where they can't tempt us
With their lies

I want to walk with you
On a cloudy day
In fields where the yellow grass grows
knee kigh
So won't you try to come

Come away with me and we'll kiss
On a mountain top
Come away with me
And I'll never stop loving you

And I want to wake up with the rain
Falling on a tin roof
While I'm safe there in your arms
So all I ask is for you
To come away with me in the night
Come away with me

Jasna

2009-04-02T15:26:00.001+02:00

Vencanje je bilo predivno. Jasna je zracila svojom lepotom, svezinom i srecom. Sva u belom, sa predivnim belim cipelicama i buketom crvenih ruza, oduzimala nam je dah. A Stefan.. Stefan nije bio obican mladic. Bio je stariji od Jasne, vozio je najbolji auto u gradu, imao je dobar posao, mnogo je zaradjivao. On je bio u zelenom odelu, i zajedno, njih dvoje, izgledali su kao par iz bajke. Bili su mladi, zaljubljeni, srecni.. Bili su savrseni.

Posle dve godine dobili su cerkicu, Eminu. U savrsenoj kuci, vodili su svoj savrsni zivot. Jasna je bila stalno kod kuce, a Stefan je zaradjivao za zivot.. Mozda i nije sve bilo tako savrseno, jer.. Jasna je uvek bila za pokret, uvek spremna da pomogne svima, uvek nasmejana.. Ali, njen osmeh je nestao. Nikada nismo pricali o tome, ali svi u porodici smo znali da imaju problema. Zapravo, ispod savrsene maske, krila se prava strana njihovog zivota. Stefan je mnogo pio, kasno je dolazio kuci i cesto je maltretirao Jasnu.. A Jasna.. Bila je suvise umorna od svega toga..

Kada je Emina imala sedamnaest meseci, rodila se Jelena. Jelena je bila tako preslatko dete.. Medjutim, sreca nije bila na njenoj strani. Rodila se bolesna. Mozda jer se Jasna mnogo nervirala tokom trudnoce, ne znam.. Znam da im nije bilo lako. Onda jednog dana... Stefan je dosao kuci.. Imao je saobracajnu nesrecu. Da, njegov savrsen auto bio je unisten.. Presli su nekako preko toga, ili smo bar mislili da jesu..

Cuo se pucanj. Jasna je istrcala iz kuce, drzeci Jelenu u narucju i Eminu za ruku.
. „Ne.. Nee... NE!!! Stefane... Zasto...“
Stefan je sedeo na stolici, u njihovom savrsenom dvoristu. Drzao je kovertu u jednoj ruci, a pistolj u drugoj. …

Ostala je sama. Sama sa dvoje dece, u velikoj kuci, koja se sada cinila prazna.. Sa svojih dvadeset i pet godina postala je udovica. Grozno zvuci, zar ne? Zamislite kako je njoj bilo..

Emina i Jelena su odrastale, i Jasna zajedno sa njima. Oprastala se sa njim, i sa delom svog zivota. Odselila se iz svoje savrsene kuce, u stan gde je zivela kao podstanar. Da, mnogo toga je izgubila, i mnogo toga je morala da vrati. Trudila se.. I mi smo joj pomagali koliko smo mogli..

Jasna sada ima svoj stan. Nedavno je kupila novi auto, Emina ide u peti razred, a Jelena ne ide u skolu, vec u posebno zabaviste za decu sa posebnim potrebama. Da, zvuci strasno. Ali, ivukle su se. Znala sam da ce uspeti. Jasna je uvek bila jaka, i samo je bilo pitanje vremena kada ce opet poceti normalno da zivi.

Jasna me je danas vozila u dispanzer, jer sam bolesna. Posle me je odvezla u KTC i kupila mi je voca, i sokova i jos mnogo nekih stvari, za koje je smatrala da su mi potrebne. I inace me vozi kad god je pozovem, i ja idem da cuvam njene cerke kad god je potrebno. Inace, jako je lepa. Na sebi uvek ima neki lep komad odece, i uvek je nasminkana. Kosa joj je prelepa, dugacka, smedja. Srecna je sada. Mislim da ima decka, ali nikada mi nije pricala o tome. Nikada je nisam ni pitala, sramota me je. Kada se vozim sa njom, u kolima uvek svira muzika. Onda zapalimo obe po cigaretu, i pevamo na sav glas...
Jako je volim. Jasna je jedna od najboljih i najvedrijih osoba koje sam ikada upoznala. Uspela je da prezivi smrt muza, i da se svaki dan brine o svojim cerkicama. Sve im je obezbedila, i sebe je izvukla iz vrtloga koji ju je vukao. Zato joj se divim, i zato je volim i postujem.

*Napomena: Ovaj post napisan je po istinitom dogadjaju. Posvecen je mojoj tetki, jedinoj osobi, pored moje mame, na koju mogu u svakom trenutku da se oslonim. Hvala ti.

Ko i sta je ubilo moju kreativnost?

2009-04-01T22:25:00.002+02:00

Ako pogledate postove sa samog pocetka mojih pisanija ovde, uvidecete da se iz meseca u mesec njihov broj smanjuje. Nisam mogla, a da se ne zapitam, sta je ubilo moju kreativnost.. Ili, jos bolje, ko ju je ubio.
Bas sam bila kreativna osoba. Zivelo mi se. Pisalo mi se svaki dan, dok idem u skolu, na casovima, dok se vracam kuci, kad legnem u krevet.. uvek su mi padale neke nove ideje na pamet. Sada, kao da je sve isparilo.. Normalnu pesmu nisam napisala vekovima, price jos tu-i-tamo prolaze.. ali, koga ja zavaravam? Izgubila sam sebe. Cak sam i propustila priliku da predam radove za konkurs, a mozda je postojala prilika da izdam svoju zbirku.. Da.. Koga ja stvarno zavaravam..
I jos sam se toliko otudjila od ljudi, da me apsolutno nista ne zanima.. Ne znam zasto.. Bas sam bila druzeljubiva i sve me je zanimalo.. Hm..
I, iskrena da budem, ne zivi mi se vise. Prosla dva dana nisam bila u skoli, jer sam nenormalno bolesna.. Ubedjena sam da je to na nervnoj bazi.. I bas mi je lepo. Prespavala sam dva dana potpuno nesvesna sveta oko sebe..
Plasim se da ce se ovaj blog pretvoriti u jos jedan net dnevnik, neku emo glupost, ili sta god. .. Nadam se da nece..
Zaboga.. Nemam maste, nemam kreativnosti, nemam vise ono nesto sto je bilo samo moje..
Hate.

I sve sto pogledam sve je pjesma i cega god se taknem sve je bol

2009-03-30T01:58:00.004+02:00

Osvrnula sam se, ali iza nije bilo nikoga. Ucinilo mi se da vidim neku senku, ali ona je bila plod mog straha i nesigurnosti. Morala sam da pobegnem. Zivot se pretvarao u nocnu moru, a tragovi koje sam ostavljala izbledeli su.

Nikada nisam ni slutila da cu ziveti u strahu,i da cu sve ono cega sam se plasila osetiti na svojoj kozi. Ni pomislila nisam da najlepse melodije duse mogu da se pretvore u razarajucu i nepodnosljivu bol. Pretvorila sam se u masinu koja je ubijala srecu, i hranila se tugom i setom. Nisam vise zivela u stvarnosti, i svaki zvuk, svaka pesma davala je laznu nadu.

Ne znam kada, ni kako sam izgubila sebe. Ne znam gde sada da podjem kada jedini izlaz trazim u plesu, u pesmi, u stihovima, i u zanosu koji vodi me. Ponekad taj ples izgleda kao igra ludaka, kao uporno pokusavanje da pronadjem utehu, i gubljenje. Gubim se i ne primecujem bol koji nanosim drugima. Ne vidim da krvare i da modro im je telo od mojih udaraca. Ali, mene ne boli. Ne osecam nista. Mislim da sam zasla suvise duboko u neku drugu realnost, iz koje se sada cini da nema izlaza.

Gledala sam talase, dok sam sedela sama, usamljena, na grebenu ludila. Pitam se, sta me je nateralo da odbacim srecu i predam se tugi i secanjima. Ovo sada nisam ja, i ne zelim to da budem. Ne zelim da povredjujem druge, ni sebe. Zelim da ja opet budem ona stara, i srecna.

Mislim da znam sta me je slomilo. Zvuk tisine. Zvuk samoce, tuge, praznine i bola. Nepodnosljivo osecanje koje se pojavilo ni od kuda, i koje me razara. Da, mora da je to. Samo, jos uvek ne znam zasto? Cime covek zasluzi da zivi ovako? Sta to ima u nama sto nas tera da obacimo sve sto imamo, i predamo se nepoznatom?

Gde god pogledam, sve je pesma. Okruzuje me, nosi me, jedina mi jos uvek daje snagu da ne posustanem. Sve sto dotaknem, sve je bol. Sve je samo unistavanje necega sto pokusavala sam da stvorim. Mogu da nastavim da bezim od stvarnosti, ali time je necu ponistiti, niti promeniti. Naprotiv, sto joj se vise opirem, to postaje jaca. Kada joj se prepustim, postaje nemilosrdna.

Ne znam. Ne znam sta da uradim, da promenim da bi bilo bolje. Ne znam da li moze nesto da se promeni, i da li to uopste zelim. Jedino sto me drzi u zivotu je zahvalnost i moji otkucaji srca.

Sve je prolazno, pa tako i ovo stanje. Cekanje ce se isplatiti. Do tada cu da lutam, da sanjam, da placem, da osecam bol, i srecu ponekad. Radovacu se jer sa posebnom melodijom ulazim u svaki novi novi dan, i sa posebnom melodijom izlazim iz njega.

Iskaljavanje besa, frustracija, i umora

2009-03-18T18:56:00.003+01:00

*Upozorenje: Ovaj post ne treba da citaju ljudi koji ocekuju nesto kreativno i novo. Takodje ne treba ni da ga citaju osobe koje prvi put posecuju moj blog jer ce se samo razocarati. Predlazem da ga preskocite, i predjete na sledeci post. Hvala.

Jako sam umorna.
Toliko se jebeno trudim, da mislim da cu pre fakulteta potpuno poludeti pa ga na kraju necu ni upisati. Zanimljivo.
I zapravo, ne znam zasto uopste ovde otkrivam neke svoje licne probleme, na ovaj nacin. Ali koga briga, imam i ja momente(godine) ludila.
U svakom slucaju, muka mi je vec od svega. Od ucenja, neispavanosti, citanja lektira, citanja "Televizije", domacih zadataka, izlazenja sa drugim ljudima na kafe, laznog smejanja, drzave, pasosa, tate, ekskurzije, vize, Svajcarske, predrasuda, momaka, parfema, slika, umnjaka, bola u glavi, rukama, venama, ocima i nogama.
Nije da se ne zalim.
Zalim se. Javno. Na svom sopstvenom blogu. I boli me dupe sta ce ko da misli. Mislim, ocigledno me ne boli, dok to stalno napominjem.
Ali, postoji svetla strana svega ovoga. Poenta je u tome da sam toliko popravila prosek u skoli, da postoji velika sansa da prodjem odlicnim uspehom. E sad, to je moguce samo ako nastavim ovako da unistavam organizam kafom, guaranom, i sa vrlo malo sna. Mislim hajde, ne zalim se. Nisam neka spavalica, ali SAN je potreban ljudima. Aaaaaaaaaaaaaaaa.
Sad mi je lakse.

Zivot u kutiji

2009-03-11T01:00:00.001+01:00

Life is like a book, and book is like a box. And box has six sides - inside and inside out.

Okruzena zidovima, nisam znala gde da se okrenem, niti sta je ispred, a sta iza mene. Svetlosti nije bilo, ali osecala sam toplotu koja je ispijala sav zivot iz mene. Mislim da je bilo leto. Moje oci su vec bile navikle na mrak, a telo dehidriralo i klonulo. Zivot u kutiji nije bio tako lak, ali je bio moj izbor.

Dok sam, zarobljena u svojoj glavi, lezala polumrtva ucinilo mi se da osetim neke neobjasnjive pokrete. U pocetku su bili slabi, a kasnije su se tolko pojacali da nisam mogla da ostanem na jednom mestu nego sam se okretala i udarala citavim telom o betonsko cvrste strane svoje kutije. Zbog gubitka pojma o vremenu, nisam mogla da utvrdim koliko je to trajalo, ali tada se cinilo kao vecnost. Najzad je prestalo, i bas kada sam htela da predahnem, pocelo je da boli. Neopisivo snazan bol obuzeo je moje telo. Nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da disem. Ne znam sta je to bilo, ali posle sam shvatila sta je znacilo.

Tokom boravka u kutiji, jedna od zelja bila mi je da udahnem vazduh, ma kakav on bio. Ponekad mi se cinilo da samo izdisem, i pitala sam se dokle cu moci tako. Svaki udah bio je dragocen, jer je znacio mnogo kiseonika manje. Iz dana u dan sve manje sam disala, stedela sam vazduh.
Vremenom sam uspela da napravim rupu na kutiji koja je bila toliko mala, da skoro ni svetlost nije uspevala da se provuce kroz nju, ali bila je moj jedni kontakt sa svetom. Cesto sam zelela da izadjem, da se izgubim medju ljudima, i da zaboravim na vreme provedeno i potroseno u tom vrtlogu prasine i iznemoglosti. Jos cesce sam posustajala i dolazila do trenutaka kada mi je bilo svejedno da li cu ziveti ili istog trenutka umreti. Ni danas ne znam gde sam pronasla snagu i odakle sam crpela optimizam da se iskopam iz sopstvene zamke.

Jednog dana neko je naisao. Cula sam korake. To je bio prvi put da je neko prosao kroz ovaj zabaceni kraj grada. Ne znam sta mu je privuklo paznju, ali prisao je kutiji. Osluskivala sam i upijala svaki sum koji sam mogla da cujem, vec dugo nisam cula nista osim svog disanja. Poceo je lupka po kutiji. Tada mi se to cinilo kao neka melodija koju je stvarao prstima. Uzeo je moju kutiju u ruke i poceo da je zagleda. Cini mi se da mu je bila teska, pa ju je ubrzo spustio. Pomislila sam da je odustao, i otisao, ali nije. Da sam sedela u drugom cosku, noz bi prosao tacno kroz moja ledja. Malo po malo, stranac je uspeo da razreze zidove kutije, i nasla sam se na slobodi. Otvorila sam oci, ali nisam nista videla. Samo neka magla, i tamna senka nekog coveka. Nikada nisam saznala ko je on. Pobegao je kada sam izasla iz kutije, verovatno zbog mog izgleda.

Bila sam slobodna. Posle duzeg vremena stala sam na noge, i polako pocela da hodam. Morala sam sve da ucim iz pocetka. Setala sam ulicama, upoznavala ljude koji su mi pomagali, trcala kroz tunele i stajala na kisi. Opet sam osetila toplotu, ali sada je bila predivna. Davala mi je snagu.

Cesto sam posle ovog mracnog perioda svog zivota pokusavala da odgonetnem svoj um i zasto sam taj put izabrala. Nisam uspela. Ali znam da me je bas taj put, i zivot u kutiji izgradio i ucinio jacom. Sada to znam jer ovo sto sam postala ne bih dala ni za sta na svetu. Ne kajem se jer, koliko se tada cinilo kao greska, sada znam da je to bila moja sudbina i da je to bilo samo moje putovanje, samo za mene osmisljeno.

Intuicija i razum su cudni, i nikada ne znam kuda ce me odvesti. Naucila sam da ih slusam i postujem, i da im se ne opirem. Ponekad je jednostavno potrebno i neizbezno prepustiti se sebi, i poci putem koji je pred tobom, koliko god on bio komplikovan i tajanstven. Samo slusanjem sebe mozemo da dobijemo najiskreniji savet i uputstvo za svaki korak koji zelimo da nacinimo.

San ruze

2009-03-05T18:39:00.005+01:00

Zvuk se razlio, kao kisa danas.
Skakale su cestice prasine, zbog vetra.

Zatvorivsi oci, pomislila je... Ne vidim, ne verujem, ali osecam.
Upijala ih je, svaku kapljicu zasebno. Svojim usnama ispijala je zivot iz njih.
Propustila je vreme, proslo je pored nje, trcalo je negde. Gde zuris?
Utonuvsi u san, zbog iznemoglosti, sanjala je Sunce.
Ali, sat je jos uvek trcao.. Nije joj dao da spava.
Dostigavsi svoj vrhunac, otvorila je oci. Nabubrile su. Zbog vode, zbog kise.
S leprsavim haljinama, laganim koracima, pustila je da je nose struje.
Sve ovo vreme nisam shvatala. Ne mogu da verujem da ga nisam videla.. Sve ovo vreme bilo je preda mnom.
Osmehnula se.
Sat je stao, kisa je jos jace pocela da pada, ali Sunce je izaslo.
Osecam kada mi pevas. Osecam kada se smejes. Osecam toplotu tvog tela.

Zvuk se razlio, kao kisa danas. Naglo otvorivsi oci, shvatila je da ju je probudila glasna muzika koju su stanari iznad nje pustali. Mrzovoljno je ustala iz kreveta, i ne trepnuvsi vec se nalazila na ulici. Cestice prasine su skakale, zbog vetra. Kasila je opet, i usput se pitala zasto vreme jednom ne bi stalo, i pustilo nju da prodje prva.

Ne, satovi ne staju, jer vreme prolazi. Ali, mozemo da odlucimo da li cemo juriti vreme do kraja naseg (vremena), ili cemo odustati i pustiti da nas vodi po nekoj putanji koju samo svojom prolaznoscu stvara.

Lov na pricu - Dusan Kovacevic (Dramaturgija 2)

2009-02-25T16:14:00.003+01:00

Ne znam da li ste ikada culi za Dusana Kovacevica, ja nisam do pre par dana.
Danas je bio gost kod nas u gimnaziji, i zaljubila sam se u tog coveka i u sve sto je uradio tokom zivota. Naravno, ne mislim bukvalno zaljubila, nego sam odusevljena.
Naime, on je nas poznati dramaturg, da, dramaturg i verujem da je vecina vas i gledalo neke njegove filmove (Maratonci trce pocasni krug, Balkanski spijun, Ko to tamo peva, itd.).
Dobila sam takvu motivaciju da upisem dramaturgiju, da mislim da me sad niko i nista nece spreciti u tome. U jednom delu tog javnog casa, rekao je da moramo da budemo uporni bilo sta da radimo, jer cemo samo tako uspeti, i da treba da slusamo sebe i upisemo ono sto stvarno zelimo, a ne ono sto dugi namecu. I, zaista, i ja tako mislim. Trudicu se, i usepecu.
Takodje, rekao je da cesto teme za svoja dela pronalazi u obicnim recenicama u novinskim clancima, ili u razgovoru sa nekim, ili kad sasvim slucajno cuje nekog kako prica. Pored toga, rekao je da inspiraciju vise trazi u sebi, nego u drugima i u svojoj okolini, i da zapravo ona odatle i dolazi. Tako izgleda njegov stalni lov na nove price. Osecala sam se kao da slusam sebe(cak mi je drugarica rekla da joj se u jednom trenutku ucinilo da slusa mene).
Sad mi ostaje da se trudim, da razmisljam, da ucim, da se pripremam, da pocnem ozbiljnije da pisem, i mozda dostignem vrhunac o kojem je pricao.

Moj poraz

2009-02-21T20:43:00.003+01:00

Jos jedna nedelja -
jos jedan poraz.

Svi ti sati provedeni
trazeci sebe medju drugima
nisu se isplatili.
Morala sam da pobegnem.

Sto sam jaca
to vise povredjujem sebe.
Bole me udarci
i plavi moja koza.
Snovima sam bezala,
a sada su oni realnost.

Ne mogu vise,
sunce je otkrilo sve.
Gledam napred,
ali njegova svetlost me ubija.
Nade nema. Nije je ni bilo.
Sada predajem se,
i, obecavam, necu traziti spas.
Odlazim, dolazim,
prepustam se.
Sati, nada, uteha,
potraga, bol, glas.

Opet je nedelja -
jos jedan moj poraz.

Dramaturgija

2009-02-13T15:19:00.004+01:00

Prosto je nevervatno kako vreme prolazi. Shvatih ovo bas sada, kad sam videla kada sam poslednji put pisala, a kada pre tog poslednjeg puta. I bas mi je krivo zbog toga. Nemam vremena da stavim na ovaj "papir" sve sto bih zelela, i svaki put kada mi dodje inspiracija, ali imam svoje razloge.
E,ovako. Kao sto vecina vas zna, koji posecujete moj blog (a to je samo Naive XD), planiram da upisem dramaturgiju. E, sad. Ono sto vi ne znate, jeste da sam pocela stvarno da ucim, da bih imala vecu sansu da upisem to sto zelim. Pripreme za faks sam vec pocela, i iskreno se nadam da cu bas ja biti jedna od 10 ucenika koji ce biti primljeni.
Da, to je razlog zasto ne pisem, izmedju ostalog. Ima tu jos nesto sto me muci, ali to traje vec duze vreme, tako da.. Pisacu kad stignem. Evo sad sam nekako uhvatila dah izmedju spremanja sobe, ucenja i odlaska na hor. Svakako cu se pisanjem baviti verovatno ceo zivot, sada ne gubim mnogo.

Ocekujte da ce tema "Dramaturgija" biti detaljnije razradjivana.

Prolece

2009-02-07T01:54:00.003+01:00

Prolece, te tvoje divne boje
uvek su bile tako iskrene.
A sada su se pojavile
i lazan nam nagovestaj dale.

Prolece, gde zuris? Zima je.
Zastani malo sa svojim smehom,
sacekaj svoje vreme,
prenesi nekom drugom svoje breme.

Prolece, zastani na trenutak.
Osvrni se.
Tvoje sunce potrebno je drugoj strani.
Ne trci, ne pustaj svoje nemani.

Prolece, odlazi. Vreme ti nije ovde.
Potrazi drugu nadu,
i pusti sneg da veje.
Odlazi, ne lazi verne tvoje ljubitelje.

Prolece, ne spavaj.
Kad dodje cas, da budes budan.
Da osetis nase ruke
kako zeljno cekaju tvoje muke.

Prolece, doslo si prerano.
Vec pronasli smo sebe u tebi.
I place nasa nada
jer lagalo si je da stizes sada.

Prolece, ne ljuti se.
Cuvacemo toplinu u srcima, dok traje zima.
Vrati se u svoje skute,
i tebi je potrebna toplina.

Greska

2009-01-12T00:56:00.003+01:00

Vracam se, stalno se vracam.
Samo ne znam gde..
Kada cu da naucim da je zivot svaki trenutak, sadasnji, a ne proslost..
Da li cu uspeti da se ne okrenem za nekom senkom, ili nadom, ili za vetrom.. Da li cu uspeti da ustanem, ozivim sebe i pridobijem trenutak, a ne vecnost.
Zasto moje upitne recenice nemaju upitnike vec se zavrsavaju tackom. Jer ne dobijam odgovore.
A hodam.. Unazad. Opet unazad. Okrenuta ledjima njoj, uvek joj se vracam. I hodam.. Unazad.
Hm.. Zima je.
Zastala sam. Poslusala sebe, i procitala svoje reci. Hladne su. Hladno je.
I ovo mesto prazno je.. Oduvek. Jer vecnost je prosla, i svako je pronasao sebe. A ja jos nisam.. Pronasla put.
Ma, zauzeo je on mene, i ona.. Ta proslost.. Hej, neprijatelju, pusti me.
Drugi gradite sebe.. Kao sto nikada niste uspeli mene. JA sam vasa greska.
Sacinjena od misli, secanja, nada, suza, bola, vetra i prasine, opet cu zaspati..
Probudicu se jednom. Valjda. Kada sve postane prazno, i ostanem samo ja.

Ispovest

2009-01-09T23:50:00.005+01:00

Milice, tata je. Sta radis?

Nista. Sad sam dosla kuci. Ti?

Pa.. Ja sam dosao iz Novog Sada, pa sam mislio da se vidimo. Gde je Bobo?

Izasao je negde. Sad da se vidimo? Gde?

'Ajde izadji za petnaest minuta, pa idemo negde na pice.

Dobro.

Sedela je sa njim i svojim bratom.. Nisu se videli vec sigurno pola godine. Bio je debeo, i smrdeo je na alkohol. Nije joj to bilo neobicno. Iako tog coveka, koji bi trebalo da bude njen otac, ne poznaje kako bi kcerka trebao da poznaje oca, nije je iznenadila njegova pojava. Ocekivala je gore. Navikla je jos dok je bila mala.. Na sranja koja je iz dana u dan priredjivao njenoj majci, bratu i njoj.

Vise nije mogla da izdrzi, pa je rekla bratu da zeli da idu kuci. Otisli su, i ostavili ga samog. Usavsi u stan, pozvala je mene i zamolila me da izadjem. Naravno da sam pristala. Naslutila sam, zbog drhtanja njenog glasa, da nesto nije u redu..

Rodila se devedeset i prve, one kobne ratne godine. Jos u stomaku je plakala, nije htela napolje. Cetrnaest ili pestnaest godina svog zivota, rekla mi je da se ne seca tacno, zivela je sa roditeljima. Samo, uvek je, u stvari zivela samo sa majkom. Otac nikada nije bio kod kuce.. Nije htela da mi prica sta je radio kada je bio. Tada su joj se roditelji rastali i ostala je, naravno, sa majkom, a on je otisao.. Nisu se vidjali cesto, ponekad i u razmacima od sest meseci, i nikada nije dobila priliku da ga upozna. A cesto je htela, i pokusavala.

Pricala mi je svoju pricu dok smo sedele na kafi. Mislim da nikome bas ovoliko detalja nije ispricala.. Verovatno ju je sve to mucilo godinama. Necu vam otkriti sve, jer bih narusavala njenu privatnost, i pre svega, izdala bih je kao prijateljicu. Poznajemo se dugo, i znam da mi veruje. Zato, ne zamerite na manjku informacija.

Rekla mi je da je tata nije zvao cesto, a kada ju je zvao.. Razgovori nisu bili bas zanimljivi. Zapravo, njih dvoje nikada ni nisu pricali. Uvek bi postojao neki muk, praznina koja se skupljala godinama. Mrzela je tu tisinu..

Cesto je plakala. Zapravo, plakala je posle svakog njihovog razgovora. Bolelo ju je sto bas ona ne moze da ima srecnu porodicu. Okruzena je prijateljima, ukljucujuci i mene, koji zive sa oba roditelja, i koji idu zajedno nedeljom na rucak, u crkvu, na zimovanje, na more.. Nikada to nije imala. Ne mogu da je razumem onako kako bi trebalo, mogu samo da saosecam sa njom.

Njena majka radila je u inostranstvu. Vidjala ju je svaka dva - tri meseca, i osecala je da se otudjuje i od nje. Rekla mi je da je to najvise od svega boli, sto je cesto usamljena i sto joj roditelji nisu blizu. Verovatno je zato toliko jaka. Ne znam, ponekad mi se cinilo kao da je to njeno samopouzdanje i vecni osmeh na licu samo maska. Ponekad mi je delovala tako tuzno..

Pricala mi je dugo. Cak se bila i rasplakala. Nije mi smetalo. Napokon je osecala da moze nekome istinski da veruje. I moze. Nije ni svesna koliko je drugi vole, i sta bi sve uradili za nju. Cesto je odbacivala sve, i zatvarala se u svoj svet. Bezanje od stvarnosti je nece ponistiti, govorila sam joj. Uvek je odgovarala da zna, ali da oseca da nema vise snage.

I sada, mnogo godina posle naseg razgovora, ponekad se cujemo. Odlicno je. Ima predivnu porodicu, petoro dece. Presrecna je, i napokon ima ono sto je oduvek zelela. Otac joj je preminuo pre nekoliko godina.. Nikada ga vise nije spomenula. Ali njene pesme, i price, njene slike.. odisu nekom cudnom energijom koju samo ona razume, i verujem da u nekima jos uvek zivi lik i secanje na tog coveka.

*Napisano po istinitoj prici jedne moje poznanice. Imena su izmisljena i svaka slicnost sa pravim je slucajna.

Sta cete vi?

2009-01-03T18:40:00.004+01:00

Da li vam se desava da sedite satima pred kompjuterom i citate tudje blogove?
Meni da. Cesto. Postoji nesto sto me zadivljuje.. Cinjenica da smo svi toliko slicni da ni ne primecujemo jedni druge. Mislis da si jednistven, unikat, a nisi. Okrenes li se na trenutak oko sebe primetices samo ljude. Da, ljude koji imaju svoje zivote i koji su mozda bas u trenutku kada si ti prosao pored njih pomislili isto sto i ti. Nije li cudno?
Ili onaj trenutak kad sretnes nekog na ulici, koga prvi put u zivotu vidis, pogledate se u oci, i ti se zapitas o cemu li razmislja, i gde se uputio.. I tada shvatis da pored tvog zivota, na ovom svetu se odigrava, kao film, jos milijardu drugih, a da su svi tako povezani i vrlo slicni.
Ponekad se osecam tako beznacajno, tako sitno.. Kao biser na mojoj zavesi koji tamo visi i na koga retko ko obrati paznju. Ucinis li sebe manjim od njega, postaces niko. Ucinis li sebe vecim, mozda (p)ostanes covek.
I sta ste zakljucili iz ovog konfuznog posta? Nista? Dobro je ako ste i stigli ovde, jer ja sigurno ne bih.. Potrazila bih neki interesantniji blog, da me zabavi ove sumorne subotnje veceri.
Samo jos jedna molba. Pogledajte kroz prozor. Zamislite da mozete da budete bilo ko drugi osim vas. Da li biste promenili sebe, svoj zivot? Da li biste napustili sve sto jeste i postali neko drugi? Ili biste ostali, i nasmejali se prvi put, obozavajuci sebe, i svoje prisustvo na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj sobi, u svojoj stvarnosti?
Dobro, ako ste se umorili od citanja, nisam vas naterala na to, mogli ste da odustanete. Ne znam za vas, ali ja idem da citam knjigu, ili da citam neki drugi blog, ili jednostavno idem da se smejem. A sta cete vi?

Srecan mi rodjendan

2009-01-01T00:14:00.002+01:00

Ponoc je prosla pre tacno cetrnaest minuta. Da, usli smo u neku novu... godinu.
Pogledala sam se u ogledalo i rekla Pa, srecan ti rodjendan. Prvo sam pomislila da je to zbog vina koje sam popila, ili zbog pospanosti. Htela sam da ispravim to sto sam rekla prigodnim recima. Medjutim, nisam. Nove godine su, u stvari, nova radjanja. Zato, srecan mi rodjendan. Danas se rodila nova ja.
Sve jos uvek odzvanja, i nebo je osvetljeno. Vecina mojih prijatelja sada je verovatno pijana, i slavi.. I ja slavim. Slavim postojanje. Slavim vecnost ovog trenutka zapisanog na jednoj malenoj stranici interneta.
Pijte u vase ime, pijte za sebe, ako vec pijete. Smejte se zbog sebe, budite srecni zbog sebe. Ja sam srecna zbog sebe.
Muzika.. Dim.. Secanja, odluke, reci..
Mala sam. Mala sam naspram moje sobe. Naspram Univerzuma, naspram vecnosti. A i dalje se smejem.

Ja sam jednoga dana slucajno nasla put ispod svih tih zastava sto viore. Postoje pravila igre, i sada sam sigurna da mogu sama. Neka s moga vrata viori sal od svile.

Sneg

2008-12-26T15:01:00.002+01:00

Mogu da namirisem sneg.. A njega jos nema. Hajde, snegu, hajde ulepsaj nam grad svojom kratkotrajnom belinom.

Sarene kapice svih oblika, rukavice i salovi da se slazu. Cizmice, ili neke dobre cipelice, i neizostavan kaputic.. I vas dvoje.. Otvoris oci, i shvatis da si samo sanjala. Pogledas napolje. Hladnoca je u vazduhu, snega ni na mapi, a tebe hvata depresija, a nisi jos posteno otvorila oci..

Uzecu malo vina, da se zgrejem..

Jedna noga, druga, nekako si skupila snage da ustanes, a tako si se lepo bila ucaurila u svoj topao krevet.

Neka, bice bolje. Ko zna sta ovaj dan nosi..

Setas ulicom, ides negde, a imas osecaj da se ne pomeras. Tada znas da je i ovaj dan isti kao i svi prethodni.. Radujes se samo snu, jer ces ga tamo opet videti, opet imati..

Pitam se da li je tuga uocljiva kada me neko pogleda. O cemu li ljudi razmisljaju?

Prosao je jos jedan dan, i opet si legla u krevet. Osecas se tezom za jos jedan kilogram, medjutim ceo dan nista nisi jela. Dok te ne obuzme san, lezaces u krevetu razmisljajuci kako bi sledeci dan mogao da izgleda, i nadas se da ce liciti na san u koji se upravo spremas da zapadnes..

Cao, ljubavi. Kako je tvoj dan prosao?

Pepeo

2008-12-25T13:29:00.003+01:00

I nisu moje suze te koje su krive za sve.. Krivo je nebo..
I nisu moji snovi ti koji su zasluzni za moja nadanja.. Kriv je san..
I ako osetim strah, necu posustati, vec nastaviti da sanjam..
I nebo ce se zajedno sa mnom smejati, i plakati..
I kad, na kraju, nebo presusi, i sunce ne zasja, necu odustati..
I onda kad me odvedu, u beloj kosulji, necu zastati, necu se ni opirati..
I ako ikada padnem, necu vrisnuti, necu se ni podici.. Nastavicu dalje..
I kada se jednom probudim, necu ustati..
I kada ostanem bez snage, volje, i vere, prestacu i da disem.. Vazduh ce ispariti, a moje telo nestati..
I sve sto ja jesam, sve je iluzija, strah i ljubav.. Sve je pepeo nekog boljeg zivota..

Pet minuta pre smrti

2008-12-20T17:18:00.004+01:00

Decembar vec odmice.. Sve se polako menja. Neko novi je dosao, a neko zauvek nestao iz mog zivota. To valjda tako ide. Ali, ne zalim se. Znam da vec dugo nisam pisala, nekako nemam inspiracije, a ni vremena. Cak sam i knjige zapostavila.. I jos uvek se nadam necemu i nekome, ali ta nadanja polako prelaze u opsesiju. Zaboravljam polako ko sam, i razlog svog postojanja, ali moram dalje. Trudim se, mada bih najradije ostala ucaurena u svom krevetu i probudila se pet minuta pre smrti.
Eh, da mi je jos samo jedan krug.. I osmeh.. Ali, toga nema vise. Zaboravljam. Odustajem. Nestajem. Naci ce se uskoro neka nova ja..

Ena

2008-12-01T19:50:00.003+01:00

Nisam je poznavala, ali pricali su mi o njoj. Govorili su da je lepa, uvek nasmejana, dobra, uvek okupana svetloscu. Bila je sunce svima koji su je poznavali. Unosila je radost u svaki dan u koji je necujnim koracima usetala.

Pricalo se o njoj, i jos uvek kruze price. Bice kao sto je ona, to i zasluzuje. Svaka nasa rec nije ni priblizno dovoljna da opise njen duh.

Srele smo se na ulici.. Slucajno. Prolazila je pored mene sa gomilom knjiga u rukama i zureci. Naletele smo jedna na drugu, i knjige su iskliznule iz njenog zagrljaja. Pomogla sam joj da ih sakupi.. I nastavile smo svaka svoj put. Tada nisam znala da je to ona..

Zureci da stignem na vreme na zurku, saplela sam se o sopstevene noge i udarila glavom u vrata. Na celu mi se odmah pojavio jedan veliki crveni krug. Nisam marila za to, bilo je bitno da stignem na vreme. Mrzim kasnjenje. Verovala sam da ce se svi slatko nasmejati mojoj nespretnosti. I tako, napustila sam stan ne znajuci sta me ceka.

Taksi je po obicaju dosao pet minuta kasnije, ali nisam dozvolila da me to izvede iz takta. Napokon sam stigla.. I svi su naravno bili vec tamo, a ja sam kasnila.. Mrzim kasnjenje. Uperili su svi oci u mene, kao da je Madona usetala u prostoriju. Znate taj osecaj? Kada, posle toga, pobegnete kao u kupatilo, ili da okacite jaknu..

Upoznala sam se sa svima, Stefan je bio toliko ljubazan da me predstavi. Stigli smo i do nje. Imala je dugacku crvenkastu kosu, i prodorne smedje oci. Stefan je rekao da je ona devojka o kojoj mi je pricao. Bila sam zadivljena njenom pojavom. Bila je mnogo vise od onoga sto su mi govorili. Bila je savrsena.

Proslo je dosta godina. Postale smo nerazdvojne. Bila je moj andjeo cuvar, i savrseno je obavljala tu funkciju. Od trenutka kada sam je videla, znala sam da cemo biti drugarice za ceo zivot.. A zivot ponekad ume jako kratko da traje.

Ucinilo mi se da je poznajem vec, ili da sam je bar negde videla. Obe smo shvatile da smo se igrom slucaja sudarile na ulici.. I tu je pocela prica. Saznala sam da je godinu dana mladja od mene. Tada je imala samo sedamnaest godina. Zivela je sama, jer nije bila odavde, u garsonjeri koju su njeni roditelji jedva mogli da priuste. Isla je u gimnaziju, a ja u ekonomsku. Ma koliko da su nam putevi bili razliciti do tada, odjednom su se ukrstili i postale smo jedno.

Posle mi je rekla da pise price, uglavnom o smrti. Bila je impresionirana simbolizmom i svime sto taj pravac nosi. Umetnik u dusi, i devojka umetnickog srca. Tragala je za istinom, i skrivenim pricama iz proslosti.. Zivela je u proslosti. Ali njena umetnost postala je mracna, a njeni pogledi providni.. Ni danas ne znam zasto..

Jednom smo se dogovorile da se nadjemo i popijemo kafu. Secam se, bio je decembar. Cekala sam je u nasem omiljenom kaficu, gde smo se uvek sastajale da pricamo jedna drugoj dogadjaje. Nikada nam nije bilo dosadno dok smo bile zajedno. Tesile smo jedna drugu, smejale se, plakale.. Cekala sam je prvo deset minuta. Medjutim, tih deset minuta pretvorilo se u sate.. Zvala sam je, ali nije se javljala. Odlucila sam da odem kuci, jer sam mislila da je zaboravila, iako to nije licilo na nju. Ako bi nesto iskrslo, javila bi se.. Nisam ni slutila..

Na vestima su pricali kako se puno nesreca dogodilo.. Nisam obracala paznju na to, sve dok.. Neka slika se pojavila na ekranu. Brzo sam uzela naocare jer mi se ucinilo da mi je osoba poznata.. To je bila ona. Stavili su njenu matursku sliku, koju je obozavala.. Svi smo je obozavali..

Bila je kraljica mature. U ljubicastoj haljini.. Sa njim, kraljem mature, mojim Stefanom. Bila sam tako ponosna na njih. I danas cuvam cvece koje sam bas od njih dvoje dobila, kao znak paznje i simbola.. Eh, ti simboli..

Zazvonio je telefon. Meni dobro poznat glas, Stefan. Jednu rec je izgovorio, i slomila sam se.. Ispustila sam dah, i ostala da gledam u jednu tacku. Moj andjeo, moja Ena.

Kretali smo se polako. Svi smo bili u crnom. Stefan i ja.. Ostali smo bez nje, ali imali smo jedno drugo. Padala je kisa, i tek poneki kisobran se isticao svojom bojom. Licili smo na usporen i tezak oblak magle i tisine..

Bila je lepa. Zracila je tajanstevnoscu. Bila je svetlost, muzika, reci, bila je umetnicko delo. Bila je nasa. Samo nasa. Deset godina mog prijateljstva sa njom ne bih menjala ni za sta na svetu. Nisam tuzna. Uvek je bila moj andjeo, i to je ostala. Znam da me cuva, i gleda. Znam da mi pomaze. Osetim je gde god da krenem, i svaki put kada mi je tesko. Uvek smo govorile da cemo se na onom svetu sresti obe obucene u ljubicato, sa krunama i osmehom na licu, u onom istom kaficu, gde smo, cesto umorne, ispijale cajeve i kafe, i mastale o boljem zivotu..

Drama... Ili komedija?

2008-11-30T20:41:00.002+01:00

Pokusala sam da se probudim, ali nisam uspela. Pokusala sam da udahnem ovaj zagadjen vazduh, ali nisam uspela. Pokusala sam... da zivim bez tebe i sa tobom... Nisam uspela.

Plakala sam do iznemoglosti, do nestanka suza. Smejala sam se do suza... Sada, ako se okrenem, pobecicu cu nazad, a to najmanje zelim. Ako zastanem, slomicu se. Ako pobedim sebe, izgubicu ono sto sam gradila...

Bezala sam od stvarnosti, trazila spas u knjigama. Padala sam, i ustajala, i padala, i ustajala, i padala sve dok nisam, na kraju, ostala da lezim u svojim listovima, u svojim oblacima.

Trzila sam tebe u ulicama, u kisama, u danima, u nocima. Pronasla sam te kada sam se najmanje nadala, ali ti nisi pronasao mene. Drama... Ili komedija?

Suze, smeh. Sreca, tuga. Ispunjenost, praznina. Ljubav, mrznja. Zvuk, tisna. Muzika, nepostojanost tonova. Reci, cutanje. Zivot, i na kraju smrt.

Junaci smo jedne velike drame, histericnim humorom napisane. Pobeci iz svoje price ne mogu, ali mogu da izbrisem tebe iz nje. Sporedni likovi uvek nestanu iz price, a ona nastavlja da postoji i bez njih. Kraj ne mora nuzno da bude i happy end. Zar ne?

Vodi me

2008-11-18T22:09:00.001+01:00

Da, zelim da me vodis
U svoje krajeve...
U svoja polja...
U svoje podzemlje...

Da, zelim da me mucis
Svojim recima,
Svojim ocima,
Svojim mislima.

Da, predajem ti sve svoje
da bih osetila moc.
I sada vodi me...
Nije bezvremena ova noc.

Dok ne padne mrak, bicu vec tvoja
i dusa moja
nece traziti spas.
Svaki korak moj pratice tvoj glas.

Predajem ti se u grehu sacinjenom od niti
moga straha.
I da, pusticu te da me pronadjes.
Sve cu ti tajne svoje otkriti.

Podjimo sada, da nam se izgubi trag.
Bicemo sami,
u svoj toj tami.
Na licima javice nam se osmeh blag.

Senke nase blede

2008-11-15T19:34:00.001+01:00

Iznad nas je mrak.
Mrtvilo neba, more tisine.
A mi..
U belom pravimo trzaje i grabimo dah.
Bela je podloga na kojoj stojimo,
ali sivo je sunce pomesano s mrakom.

Hajde, stanite pored nas,
senke nase blede.
Izadjite iz tisine,
da svojim mrtvilom
obasjate nase duse.

Hajde, ustanite iz grobova,
senke nase blede.
Ne napustajte nas
jer tmurne su visine
u koje uranjamo danima.

Hajde, pronadjite nas,
senke nase blede.
Upijte svojom belinom
suze nase male.
Zaustavite vreme...

Iznad nas je mutno.
Ozivljava nebo, radja se zvuk.
A mi...
U belom, padamo sve dublje i gubimo dah.
Bela je podloga na kojoj stojimo,
ali sunce se ne vidi - bori se sa mrakom.

Prijatelji moji

2008-11-08T21:47:00.001+01:00

Ulice moje, prizovite korake njegove
da opet tiho usetaju u moj svet.
Da svojom laganom pesmom
vrate osmeh na moje lice.

Misli moje, svojim glasom doprite do njega,
da cuje kako boli
kada si sam, i kada places,
a srce voli...

Stihovi moji, recima svojim probudite ga
da krilima svojih snova doleti meni..
Da meni preda telo svoje,
i usnama svojim dodirne moje.

Vetrovi moji, svojom snagom posaljite ga nazad,
da se vrati u zivot moj.
Da opet dane provodimo zajedno,
da moje postojanje dobije smisao svoj.

Prijatelji moji, ne pricajte o njemu vise.
Svaki trag njegov volim.
Potrosite reci na nekog drugog,
jer ja bez njega ne postojim...

Tuzna prica

2008-11-03T10:28:00.001+01:00

Otvorila je oci, probudio ju je miris sveze skuvane kafe. Na stolicu pored nje stajala je tacna, a na krevetu sedeo je on i gledao je. Nasmejala se i poljubila ga. Hvala ti. Hajde, nemas jos puno vremena. Predavnja pocinju za sat vremena.

Na brzinu se obukla, stavila nesto sminke, i otisla.. A on je ostao. Cekao ju je dok ne dodje, sa suzama u ocima. Svaki dan mu je bio isti. Nije smeo da radi, nije smeo puno da se krece, i vise se nije osecao ziv.

Hej, lepi moj, stigla sam. Kako si danas? Bilo je i bolje.. Ali ne zalim se. Imas sva prava da se zalis, ali znam da je tako jos teze.. Sta cu ja bez tebe.. I samo tako suze su se slile niz njene oci, i opet joj je ceo dan prosao u plakanju.
Pokusavala je da se pomiri sa tim da ce ga izgubiti.. Doktori su mu dali jos samo cetiri meseca. Cetiri meseca?! Ceo zivot je trebalo staviti u njih, i biti srecan. Ali kako? Vec je bila na izmaku snage i volje, isto kao i on..

Prosla su dva meseca, pa tri.. I dosao je i taj kobni cetvrti mesec. Otisao je na kontrolu. Te nedelje se osecao bolje. Posle detaljnog pregleda, i rezultata, svi su bili u soku. Mislili su da mu nema spasa, a on se nekim cudom oporavljao. Organizam mu je jacao, i mogao je vise da se krece.
Posle nekoliko nedelja mogao je i da radi, a posle godinu dana bolest je u potpunosti nestala.

Setali su parkom zagrljeni. Bio je novembar tada, i jesen se vec svima uvukla pod kozu svojim tamno-cokoladnim bojama. Smejali su se, zastajali i ljubili se. Plesali su pevajuci svoje pesme, i ljudi su ih cudno posmatrali. A oni su znali.. Znali su da cene ljubav, i srecu, i zivot koji im je poklonjen. Uzivali su u pogledima i recima upuceni jedno drugom. Ispijali su kafe, pokriveni jednim cebetom, smejuci se i slusajuci muziku. Nista im nije stajalo na putu. Tek ih je cekao zivot i sreca koju on sa sobom nosi..

Ljubavi, budi se. Zakasnices na posao. Nezno ga je poljubila, i sapnula mu da ga voli. Otvorio je oci, koje su istog trena zablistale, i nasmejao se.. Volim i ja tebe..
Bas kada je pomislila da ne moze biti srecnija nego sada, on je zatvorio oci, i zivot ga je necujno napustio. Ostala je nepomicno da sedi pored njega. Nije mogla da place, nije mogla da prica.

Prvi sneg je pao kada su ga sahranili. Stajala je u belom kaputu, iznad njegovog groba. Svojom umornom bledom rukom, spustila je cvet na zemlju, i okrenula se. Napustila je svoj stari zivot, i zivot je napustio nju. Iako nije plakala, bol je osecala svaki dan sve vise i vise, i bas ju je ona slomila. Pala je, i njen blistavo beli kaput poprimio je crnu boju, a vatra u njoj se ugasila. Zajedno su utonuli u zaborav, i ostavili ljude da pricaju o vecnoj i savrsenoj ljubavi nekog mladog para..

Kako si?

2008-10-27T19:30:00.003+01:00

Zelim da znam kuda te vode ulice, dok koracas njima bez mene? Gde pocinjes, i gde se zavrsavas..? Kako spavas, i da li se ponekad setis..? Cije ime si zaboravio, i da li si ga ikada pamtio? Kakav je tvoj svet sada kada mene nema, i da li sam uopste postojala u njemu?

Htela sam slobodu. Htela sam da prestanem da zivim u proslosti, od secanja i beznacajnih nadanja.. pa sam hodala, hodala.. meni dobro poznatim ulicama sumornog mesta u kome zivim. Posmatrala sam stvari nekim drugim ocima, zamisljala sebe kako letim.. Zasto uvek padam?

Na trenutak, dok sam sedela na klupi nase divne nove "aleje", sklopila sam oci.. Sta li su ljudi mislili o meni? Devojka koja sedi sama na klupi, okruzena dimom, i svojom zelenom aurom.. Nije mi bilo vazno. Prvi put sam osecala da sam slobodna da radim sta hocu i da ne brinem sta ce biti sutra. Udahnula sam duboko i ustala.. Usetala sam u neku novu stvarnost. Dobila sam napokon snagu da pobegnem iz proslosti i zadjem u novu krivinu.. I vazduh se bio promenio. Svetla su dobila druge boje, a put kojim sam hodala bio je drugaciji. Moji koraci su se izmenili i vratio se osmeh na moje lice.. Tako dugo sam to cekala..

Secanja jos uvek postoje, i ne zelim da ih potiskujem, ali cu da naucim da zivim sa njima. Na kraju, secam se samo lepih trenutaka i oni su dovoljan razlog da nastavim dalje, da se smejem svemu sto mi se nadje na putu. Ponekad cu mozda da se okrenem, ali samo da bih nas na sekund vratila u zivot..

Ipak, i dalje zelim da znam kako si.. Da li su te bolele moje suze, i da li su te budile dok si spavao? Kako prolaze tvoje noci, kada nema mene da se usunjam u njih nekom porukom ili osmehom..? Da li si nasao utehu u nekoj drugoj osobi, i da li si ikada osecao da sam mogla da te utesim? O cemu razmisljas kada cujes pesme koje smo slusali zajedno? Setis li se da sam nekada ja bila ta koja te je pustila da spavas, i gledala te umornim ocima, sanjareci o zajednickoj buducnosti..

It has never existed

2008-10-25T14:19:00.002+02:00

Still, I hear your voice...

But it's not calling my name.

Searching, hoping, looking away...

I can't let it go..

To much love, to much of myself,

To much of everything, gone to waste...

How can this be love?

I thought love is stonger than us...

Guess I was wrong..

We weren't those who decided...

You decided for us.

Now, I can't look back.

It's to painful to go back to the past.

There is only you now.

If we'd get another chance,

I wouldn't use it.

You don't deserve it.

We don't deserve it.

If we couldn't save the love,

It means that it has never existed.

Moje boje

2008-10-22T16:37:00.002+02:00

Gledala sam svet
kroz tempere jakih boja...
Zamisljala vreme, kako leti...
Zemlju kako propada...

Sanjala sam reke,
i morske talase, kako nose me...
Uspinjala sam se... Letela.
Na kraju padala, u tajanstvene dubine
Svoje svesti, svojih zabluda.

Gledala sam mostove,
sagradjene na livadama.
Rusila sam ih, i gledala kako padaju.
Sivilo medju sarenim cvecem.

Sanjala sam slobodu
svojih misli, svojih osecanja.
Putevi su me vodili u vecnost.
Na kraju sam ipak umirala,
a tragovi su ostajali...
U obliku senki mojih boja.

Optimizam

2008-10-19T21:57:00.004+02:00

Ljudi odlaze, poruke ne stizu, brojevi nestaju, a imena se zaboravljaju. Ipak, ostaju uspomene, secanja, nostalgija, pesme, reci... Ali svaki put kad neko ode iz naseg zivota, neko novi dodje, ili se neko stari vrati... Sve sto nam se desava ima svoje razloge. Ne kazu bez veze Ko zna zasto je to dobro.

Verujem da je sve sto mi se desava, i sto se vec desilo, tako bilo sa razlogom. Zbog svojih postupaka se ne kajem, jer bi to znacilo da bih morala da zivim u proslosti... Proslost je lepa, ali je prosla. Sad gledam napred, sa verom u bolje sutra, a juce ostavljam iza sebe.

Tesko je. Lakse je biti pesimistican, za to ne treba trud. Optimizam je ipak nesto sto gradimo vremenom.. A ja uspevam u tome, ili se bar tako cini. Svaki pocetak je tezak, ali ono sto sledi posle njega je teze.

Ali, hej.. Sunce jos ume lepo da sija, iako je jesen. Kisa jos ume tiho da pada, a ja jos umem da se smejem. Dok god budem disala, znacu da moje postojanje na ovom svetu nije beznacajno, i da imam jos uvek dovoljno snage da zivim. Dokazati drugima da si jak nije tesko, ali dokazati to sebi zahteva vremena, a njega jos uvek imam sasvim dovoljno.

Smejem se... I placem. Sve je to deo ove igre, sve je to deo mene, deo nas. Na kraju shvatis da su sreca i tuga u ravnotezi, kao sve ostalo na svetu, i da bi bio srecan moras malo i da patis, a na kraju sve ipak dodje na svoje. Kao sto sam rekla, jedni odu, drugi dodju(ili se nekima vrate), i tako cinimo krug. Ne ostajes sam nikada, jer se jedan gubitak nadoknadjuje jos lepsim i boljim dobitkom.

Ana Karenjina

2008-10-17T16:18:00.004+02:00

Volim ovu kisu sto pada, iako sam blagi meteoropata, pa sam nekako depresivna i boli me glava. Mada, ovo depresivna nije bas zbog kise... U stvari, drago mi je sto ovako lepo pada ceo dan.. Razveseljava me, jer je i ona tuzna, pa je odlucila da pada...Bas lepo.

Dok sam tako, u svojim zelenim cipelama, sa plavim kisobranom u ruci, i neizostavnim sluskama u usima, gazila po barama koje su bile zacudjujuce lepe zute boje, razmisljala sam o sebi. Da, samo o sebi. Pokusavala sam da se setim svoje proslosti, pa sam lepo shvatila da nemam bas neku proslost, ili je se bar ne secam. Ne secam se ni Bozica, ni jelke, ni poklona ispod nje.. Ni onih divnih kolacica sto svi uvek spominju. Ne secam se ni mame, a pogotovo ne tate... Ne secam se nicega. Mozda nisam htela da zapamtim, a verovatno je i bolje tako...

Enivej, hodam tako, neverovatno brzim koracima jer sam kasnila.. Da, ja sam kasnila. Ja koja nikada ne kasnim, i dolazim cak i pre vremena svuda. I onda se setih necega sto sam procitala u knjizi koju trenutno pokusavam da citam ali nemam bas vremena, da ne treba dolaziti na vreme jer je to samo gubljenje dragocenog vremena. Onaj kome je stalo do tebe ce te cekati.. Ili nece.. Secam se da sam uvek prigovarala drugarici sto kasni.. Pa, necu vise, I promise. Lepo je kasniti, dobijem neki osecaj da sam nekom potrebna i da me neko ceka.

Jos uvek hodam, sad u nekoj vrsti euforije, da ne zakasnim i na drugi cas(sto bi bilo totalno neshvatljivo), palim drugu cigaretu, iako put do skole mojim ubrzanim hodom traje samo petnaest minuta.. Ali nekako su mi porebne te cigarete na putu do skole. Navika, ili ne.. Ne znam. Znam samo da sam isla ulicom sa cigaretom u ruci, koju sam stitila da slucajno ne uhvati neku kap kise, jer bi to znacilo da mogu da je bacim, a sto dvadeset dinara, molicu lepo..

Setih se njega, jos usput i te pesme koje sam slusala dok smo bili.. mi.. I negde izmedju 10. i 15. minuta hoda sam osetila tacno kako se samo polovina mene krece ulicom, a druga polovina je negde sa njim.Ipak, ostavljam mu tu polovinu, neka je zadrzi, naci cu drugu. Oprostih se sa delom sebe, nastavih dalje.. Padale su mi na pamet nove pesme, ali nisam ih zapisala.. ko zna zasto je to dobro.

Dok ovo pisem, shvatila sam da sam skrenula sa teme totalno.. U stvari, ja sam samo dosla da se javim.. Da vidim sta mi rade moji dragi blogeri. Cak sam i citala neke blogove, bas ima super ljudi ovde..

Ljubav jos uvek osecam, nece to jos proci, ali mi je sad i ona dovoljna da prezivim dan.. I slike jos naviru, ali oporavljam se. Rezultate cemo videti.. Evo, vec sam napisala blog koji nije sav crn kao vecina pre njega. Nadam se da cu pobediti sebe, mada nisam sigurna da to zelim.. Mozda sutra vec budem lezala pod nekim vozom, kao Ana Karenjina. Samo se nadam da mi poslednje reci nece biti Boze, oprosti mi, ili sta god da je vec izgovorila. Ipak, Ana Karenjina je samo lik jednog sumornog romana, ali se bojim da u meni ne proradi taj mazohisticki nagon pa da zavsim i ja svoju sumornu pricu..

Jesen jos jedne subote

2008-10-11T17:16:00.002+02:00

Docekala sam je. I sad... Shvatam da sam jos uvek ovde, da jos uvek disem. I prazna sam. Ne osecam ni tugu, ni bes, ni srecu, ni ljubav. Jednostavno postojim jer moram. Prepustila sam se strujama da me nose... Ne znam gde idem, ne znam gde cu stici.

Jos jedna od "onih" subota.. Jos jedno uzaludno nadanje, iscekivanje nekoga, necega... I sta sada... Ostajem ovde, negde, nigde... Da pokusam sama, ne mogu, pa zato stojim.. i cekam da dodje po mene. Cekam da me izvuce, cekam srecu... Ja sam uvek bila uz nju, a ona.. Ostavila me je. Znam da ce se vratiti, jednom...

Dolazi jesen... I sve nekako zraci nostalgijom i depresijom. Spakujete li sva osecanja u subotu, dobijete jedno veliko nista. Moram da ubedjujem sebe da ce proci, kao sve sto je proslo. Ipak, ponekad se okliznem...

Kad pogledam svet oko sebe, znam da meni nije najteze, i znam da ljudi pate, i placu.. Kada bih uvek tako razmisljala, bila bih uvek srecna, ali...

Gledala sam decu. Napustenu, ostavljenu. Usamljenu. Igrala sam se sa njima, i davala im da jedu. Trcala sam.. I ljuljala se na ljuljasci sa njima, i pricala im... Koliko ljubavi na jednom mestu, koliko suza... U kakvom svetu zivimo?

Padaju mi na pamet vodene boje.. Umazane ruke brzo se speru.

Utorak - ?

2008-10-07T17:08:00.002+02:00

Svetlo postoji, samo sam ga sakrila.
Sada ni sama ne mogu da ga nadjem..

To sto ga volim, ubija me polako..
I sad u svom svetu ne mogu da se snadjem..

Odlazi.. Ne pisi poruke sada, jer nisi ni pre..
Boli me, i bolece.. sve vise, i vise..

Ja nisam toliko jaka, da i ovo prezivim.
Pesme koje su me vodile su sve tise..

Ako se okrenem, i potrcim ka tebi..
Znam da me neces zagrliti, samo ces se nasmejati..

Nije ni ovo zivot, kada sama ljubav moram da trazim.
Docice zima, tvoje slike cu gledati, a sneg ce u meni vejati..