Opet sam zaboravila svom rođenom blogu da čestitam rođendan. Bio je 3. avgusta. Izvini, blože. Srećan rođendan sa velikim zakašnjenjem! Nemoj mi zameriti, ovih dana nisam baš prisutna u stvarnom svetu...

E, sad. Tragično je to što se čak ni ne bih setila da je mom blogu rođendan da nisam htela da objavim novi post. Šta je tu tragično? To što su mi se postovi toliko proredili da imam osećaj da je moj blog zaboravljen i da ga više niko ne čita. Sama sam kriva zbog toga. Znam.

Nego, da se ja vratim na ono zbog čega sam i započela pisaniju. 

Svake godine, u ovo isto vreme, a to je vreme avgusta i njegove tišine koja nagoveštava i početak i kraj nečega, jednog vremena koje ne mogu da vratim, slušam jednu divnu pesmu. Ta pesma je posebna zato što me prati već godinama i jedina uspeva da izazove ovako čudna osećanja u meni. Ne mogu to da vam opišem jer to nije obična uzbuđenost ili nostalgija. To je ono nešto što daje smisao mom životu, a opet isti taj smisao briše dok na kraju ne ostanem samo ja, sama u svojoj sobi, sama na planeti. Onda dobijem inspiraciju da napravim nešto lepo, nešto važno, da napišem koji stih ili da naslikam nešto što do sada nikada nisam. Samo, taj osećaj ne traje dugo - obično onda negde odlutam i zaboravim sve što sam htela. Prepustim se samoj sebi i dugo ne umem da se vratim iz tog međuprostora svoje svesti, stvarnosti i onog nesvesnog, magičnog, zastrašujućeg. I sve to samo zbog jedne pesme. Naravno, pesma na kraju izbledi, ali klica ostaje zasađena u meni. Da nema nje, ja verovatno ne bih preživela zimu. Ona čeka, čeka proleće da opet procveta i da oživi. I tako stalno, godinama, u krug. 

Dok sve ovo pišem javljaju mi se razne rečenice iz raznih knjiga, stihovi pesma kojih se inače ne bih setila, slike prošlih proleća i zima, osećaji koji su me pratili. I, toliko je čulno da skoro mogu da dodirnem prstima sve to, a onda opet nestane i iščezne i ni  ne sećam se da je tu nešto nekada bilo. 

...