Ne znam da li ste primetili, ali stiglo je proleće. Divno proleće. Sunce sija, ptice cvrkuću, ljudi su napokon ostavili svu zimsku garderobu i počeli da nose laganiju odeću. Na ulicama sada ima mnogo više mladih, a i starih. Klinci igraju fudbal, studenti sede u parku i sviraju gitaru. Ako pogledate lica drugih ljudi, videcete da su mnogo vedrija i nasmejanija. Sve je nekako oživelo. To je divno. 

I ja sam napokon oživela, doduše za nijansu sam luđa nego prošle godine, ali ne mislim da je to loše. Pevam dok idem ulicom, i to prilično glasno. Plešem dok čekam prevoz, skakućem dok se spuštam niz strme beogradske uličice. Što je najbolje, osećam se sjajno. Mislim da bih čak mogla i da poletim kad bih se malo više potrudila. Nadam se da će me ovo držati duže nego obično, jer ću tako možda dobiti i inspiraciju i napisati nešto novo. Krajnje je vreme. 

E, da. Ako sretnete neku visoku devojku sa narandžastom kosom, u belim ( čitaj: sivim) starkama, sa knjigom u ruci i osmehom na licu, javite joj se. Velike su šanse da sam to baš ja. A ako nisam, tj. ako vam ta devojka ne odgovori, ne nervirajte se. Možda ste nekome jednim "ćao" ulepšali dan.