Pre nego što započnem pisaniju, moram da naglasim da nemam ništa protiv Kineza. Isto kao što nemam ništa protiv bilo kog stvorenja sa kojim delim planetu. Da se razumemo. Ne umem da mrzim nikoga i ništa. E, tako. Pa da počnemo.
Vozim se GSP-om pre nekoliko dana. Idem kod drugarice. Dan kao i svaki drugi. Čekam desetku pola sata, nema veze. Lep je dan. Dolazi desetka.
Vozim se tako možda dve tri stanice niže. Usput ulaze ljudi, i stvara se gužva kakvu skoro nisam videla u tramvaju. Nema mesta, ali ljudi i dalje ulaze. Nazovimo to umetnošću.
Posle još nekoliko stanica, ulazi jedna simpatična Kineskinja, pritom trudna, da trudnija ne može biti. Ha. Shvata da nema mesta da sedne. Tramvaj kreće. Ustaje neka srednjovečna žena i pušta je na svoje mesto. Normalna stvar. I ja bih je pustila da sedne. Kineskinja se ljubazno nasmeje, s obzirom da ne priča srpski pa ne može da joj zahvali.
Vozimo se dalje, ljudi ulaze, niko ne izlazi. Kineskinja na kineskom priča telefonom. Nikada mi nije duži izgledao put do Voždovca. Nema veze. Lep je dan, ponavljam.
Još samo četiri stanice. Taman kad sam se obradovala da će uskoro ovoj pustolovini doći kraj, stvari postaju zanimljivije. Kontrola.
Pola ljudi sumanuto traži vrata da izađe, a oni hrabriji poništavaju karte. I dalje je gužva. Kineskinja i dalje priča. Na kineskom.
Sva sreća pa sam napravila povlasticu. Toliko je dugo već imam, a nikada me nije uhvatila kontrola. E, sad jeste. Odlično, i ona da posluži svrsi.
Kontrolor, ili kako god da se zove čovek u zelenom prsluku, ide po tramvaju i gleda u karte. Tu se negde našao i deda od sto godina, a možda i više, koji je pritom bio toliko pijan da nije mogao da stoji normalno. Videvši ga, ovaj što pregleda karte, odluči da ga zaobiđe. I tako se dekica izvukao. Po ko zna koji put, nagađam.
Čovek što je stajao do mene poništio je kartu kad je ušla kontrola. Ništa neobično.
Kontrolor: "Jao, vid' ovog. Pa šta ti radiš ovde?"
Čovek: "Eeeee, da sam znao da si ti, ne bih poništio kartu. Ovako mi je propala."
Kntrolor: "Eto, sledeći put dobro gledaj."
Ja se smejem, vadim povlasticu, ovaj je pogleda, klimne. I dalje je držim u ruci jer mi se ne da da je stavim u torbu. "Već sam pogledao." Da, znam da je pogledao. Ali, nisam to rekla. Rekla sam: " Pa sad kad sam je već izvadila iz torbe, gledaj je još malo." Samo se nasmejao. Verovatno je pomislio da nisam normalna.
Naslućujući da će Kineskinju da zaobiđe, morala sam da se okrenem da vidim razvoj situacije. Bila sam u pravu. Nije je čak ništa ni pitao, a ona je sve vreme pričala telefonom, verovatno se praveći da ga ne vidi.
Naravoučenije?
E, da, setila sam se.
Ukoliko ne želite da platite kartu, a da se pritom bezbrižno vozite GSP-om, potrebno je da ispunite bar jedan od ova tri uslova:
1.da postanete alkoholičar,
2.da upoznate sve moguće ljude koji rade kao kontrolori,
3.ili da postanete Kineskinja i zatrudnite.
Има још начина, добро пролазе и намрштени типови који гледају као да ће у следећој епизоди да ти убију целу фамилију јер су у претходној побили њихову, а и они што са слушкама у ушима жмуре и мрдају главом као да им је последњи дан (живота ван луднице?), те нико не може да допре до њих.
Али да, фино си ово апсолвирала. Ипак је био леп дан :)
Hahahahaha. GSP je stvarno zanimljiv. Mislim da su priče neiscrpne. :D
Hvala :D
Аутобуси и возови су бескрајан извор прича :) Увек, али увек се нешто занимљиво догоди, нарочито ако човек има добро запажање. Макар занимљива ситница. Симпатичан текст :)