Ovo je pesma koju nikada neću napisati. Za nju reči ne postoje, sama je i kreće se kroz maglu. I reči uopšte nisu važne, bačene su svuda i leže po drveću. Ni redosled nije važan, ni rime, ni stihovi, ni lepota o kojoj svi pričaju. Ovo je pesma koju nikada nikome neću pročitati, jer ona ne postoji, nije stvarna. Nalazi se negde duboko u mojoj glavi.
A ti se krećeš kroz nju. Svaki tvoj pokret definiše njenu siluetu, njenu ženstvenu figuru. Svaka tvoja reč čini jednu celinu koja lebdi negde, između nas. I kad uzdahneš, kad me pogledaš, ona drhti, nestaje, i stvara se opet, sama. I ne mogu joj ništa. Ona stvara mene, nas.
I kada hodamo, i kada trčimo, i kada se smejemo, kada plačemo, i kada vičemo i kada letimo, stalno je tu. Ali, ne smem da je oslobodim, jer ako to učinim, zarobićeš me. Biću samo tvoja, i tek tada reči izgubiće smisao. Jer, sve što ti radiš nema početak ni kraj, niti može da se opiše. Ti postojiš samo za sebe.
Volela bih da mogu da ti pevam.
Plašim se da ćeš se uplašiti, pobeći, nestati. I zato ne biram reči. Pokušavam da ih ne slažem, da ih ne sklapam u celinu. Sve dok ono što radim nema određen značaj, bićeš tu.
Volela bih da mogu da padnem. Da budem slobodna. Ovaj let nije stvaran. I kada udarim o zemlju, i padnem na glavu, možda će se deo mene osloboditi. Možda će se pesma izliti iz mojih prstiju, i postati samo još jedan oblik na papiru. Možda ćeš onda i ti izgubiti svoje mesto u meni.
Reči. Fotografije. Pesme. Slike. Knjige. Muzika. I ti. I ponekad ja. Ostalo nije važno. Sve ostalo je prolazno, ništa ne vredi. Bez svega bih mogla. Samo bez tebe još uvek ne umem.
Ko si ti?
Sjajno. Poetski orgazam!
Kopiram: "Volela bih da mogu da padnem. Da budem slobodna. Ovaj let nije stvaran. I kada udarim o zemlju, i padnem na glavu, možda će se deo mene osloboditi."
Pronašla sam se.
Фанки. Предивно. Немам речи.
Aaa.. Hvala vam oboma (Tomcaa i Jungle). Drago mi je što vam se sviđa. Nisam bila sigurna da li da objavim ovo.. Ali, izgleda da je dobro što jesam.
Heej Amelie, super su ti i price i pjesme, svaka chast. Uzivao sam citajuci sve ovo...
Marko, hvala.
Шта ли те спречи да будеш песма? :)
Јако лепо. Волим када је песма писана готово у форми текста, а опет у њој остане толико тога поетског да једноставно осећаш како је она више песма од неке са уређеним и уредним римама. Лепо и смислено :)
Stefane, hvala ti mnogo. To je otprilike ono što sam htela da postignem. Da napišem pesmu, koja u isto vreme i jeste i nije pesma. :)
Nažalost, FB me naučio da više ne objašnjavam zašto mi se nešto sviđa, nego samo da udarim lajk.
Pa, lajk. ;)
Ово ме подсећа на нешто што смо недавно обрађивали у школи од Десанке М.
Свиђа ми се твој стил писања зато што није једноличан и зато што могу да замишљам док читам.
Ххахахаха, Ивана :))) Лајк, и за пост, и за твој коментар.