Postoji jedan čovek, uvek u istim izlizanim i prljavim farmerkama i u crnom iznošenom duksu, koji svakog jutra dolazi iza moje zgrade, s ove strane gde je moja terasa, i skuplja, i onda puši, opuške cigareta koje vrlo nemarne i nekulturne komšije bacaju kada popuše svoje jutarnje, poslepodnevne ili večernje cigarete, i igleda da uopšte ne brine da li se može razboleti od toga jer ko zna šta na svojim usnama nose drugi ljudi, a uostalom zašto bi to njega zanimalo, od kakvih bolesti drugi boluju, kad mu verovatno nije ni važno što živi, pa onda ustaje svakog jutra u potrazi za novom dozom koju sebi ne može da priušti, a da prestane to da radi, prevelik je rizik, možda bi mu tako bilo bolje, možda bi tada zavoleo život i našao posao kao što svaki normalan čovek želi da obezbedi sebi tu sada već privilegiju pristojnog življenja, ili bar jednu kutiju cigareta, ako mu je već to jedini porok.