Wizards ARE people...

Vise ne postojim. Sada sam samo telo koje se krece nekim ulicama.. Ne znam gde me vode, stvarno ne znam gde cu stici, cini se nigde.
Volela bih da zaspim, i da se probudim u nekom svetu gde niko nije cuo za mene, i da se ne secam svoje proslosti. Stvarno ne bih da budem vise u ovom telu, i na ovom svetu. Ma, samo hocu da spavam.. Pustite me da spavam i da citam svoje knjige, one su mi jedini izlaz.
Mislila sam da bice mi lakse ako sve ovo napisem, ali nije. Zapravo, osecam se jos gore. I sada, ako prestanem da pisem, nemam sta da radim, nemam gde da odem.. A ipak, uvek se nekako vracam kuci, i mislim da ovde je spas.. Ali i moja soba je prazna, samo gomilam knjige..
Ne cujem vise nikoga, i ne vidim nista. Sve sto je moglo da bude uteha sam odbacila, odgurala ljude od sebe, i ostala sama. Da, sada sam stvarno sama. Ne vole me ni moje pesme, ni price, ni moje misli. Nisam nigde, jer nisam nista. Vise ne postojim.

O, da. Pocinje vec dugo ocekivani raspust, iako bas nemam takav osecaj. Sve me nekakve misli spopadaju.. Kao da cu morati da ucim za ponedeljak ili sta god..
Enivej, moja dezinspiracija(?) dostize vrhunac ovih dana, i osecam se jako lose zbog toga (ipak cu studirati dramaturgiju ?! ). One dve knjige, literaturu za faks, nisam procitala, i treba da ih vratim u biblioteku. Raspadam se na sve moguce nacine na koje neko/nesto moze da se raspadne.

Pitase me davno sta zelim da budem kad porastem. Tada nisam znala. Ali sada mi je postalo kristalno jasno. Ja zelim da budem JA.
Osamnaest godina je proslo, i trazila sam.. Prvo sam trazila nacin da prohodam, pa da izgovorim svoju prvu rec, pa da zapevam svoju prvu pesmu..
Onda sam lutala, plakala, smejala se, ljuljala se na ljuljaskama, i pravila kolace od blata. Posle su dosle barbike, pa slicice, negde u medjuvremenu dosao je i prvi dan skole...
Sretala sam mnoge ljude, i imala mnogo drugova. Tada sam se smejala. Bila sam veselo dete. Jos malo sam odrastala..
Dosla je i srednja skola.. Upoznah svog prvog decka, pa drugog, treceg.. Zaljubih se, isplakah se..
Ljudi su me pratili uvek, jer ja zapravo nikada nisam bila sama.
Borila sam se, trazila sebe medju svim tim ljudima i licima. Zavolela muziku, pocela da pisem pesme, naslikala svoju prvu sliku..
Prvi put se pokajala, i prvi put bila ponosna na sebe.
I onda sam nastala JA. Osamnaest punih godina stvarala se i radjala jedna osoba. Sada znam da sam to ja, i ko sam. I postadoh jaka, otporna, uporna, jos uvek nasmejana.

Pitah jednu devojcicu, davno, sta zeli da postane kad odraste. Rekla je da zeli da bude pevacica. Posle je menjala misljenje mnogo puta. Ta ista devojcica danas je devojka, licnost za sebe. Radjala se mnogo duze nego ja, ali je pronasla svoj put.

Posle pitah jos mnogo osoba sta su zeleli da budu kad odrastu. Svi odgovorise slicno, ali svi su danas razliciti.

Razmisljam tako, danas, i juce, i sutra, koliko ljudi stvarno zeli da bude ono sto jeste. Da li su svi zadovoljni onim sto su postali, onim sto se rodilo u njima. Nemam odogovor, a srela sam mnogo ljudi, mnogo licnosti, i mnogo dusa. I svi oni su razliciti. I postali su neko, a biti NEKO je svakako bolje nego biti NIKO.

Nekima je mozda, da bi pronasli sebe, potrebna druga polovina njih. Pa, ja pronadjoh svoju. Pronasla sam sebe. I sada, verovali ili ne, volim svoj svet. Bez obzira na sve padove, i sve sto mi se desavalo, ipak istinski volim svoj svet, i ne bih ga menjala ni za sta.

Pozurite, pronadjite nesto, nekog, neku pesmu, neki dan, i nacinite ga svojim. Postanite NEKO, i poletite. Zivot samo vas ceka. Da, samo vas pored ostalih nekoliko milijardi ljudi na svetu.

Pitase me danas sta zelim da budem kad odrastem. Rekoh im da ja zelim da budem JA, sve ovo sto sam sada. I pitase me gde sebe vidim u buducnosti. Rekoh im da buducnost ne postoji, vec samo trenuci, jer zivot, zivot je sacinjen od trenutaka, a ja se trudim da svaki iskoristim sto bolje umem.

http://www.youtube.com/watch?v=qZ0FhVZce2o

Svaki korak tvoj,
koji nacinis u letu,
za mene je jedan ceo dan
traganja za istinom.

Svaka rec tvoja,
koju izgovoris dok spavas,
za mene je hiljadu recenica
spojenih u besanu noc.

Svaka suza tvoja,
koja padne kad smrkne se,
za mene nemir je
i more razlivenog bola.

I iako znam da ne odustajes nikada,
jer nosis u sebi moc,
ipak sam ovde,
stvaram ti skloniste kad zagrmi.

Svaki tvoj odlazak sve manje boli,
jer vracas se uvek meni,
donosis osmehe sa sobom,
i udises zivot vecnoj sreci.

Danas je bas lep dan. Ovorila sam oci, pogledala kroz prozor i sunce mi se nasmejalo. Uzeh telefon, i na njemu je, posle mnogo vremena, bila gomila poruka i poziva. Da, danas mi je rodjendan.

Kada sam ustala, prvo sto me je docekalo, bila je moja baka sa cvecem, cokoladom i jagodama. Posle toga me je brat po stoti put izgrlio i izljubio, pa sam onda dobila jos poruka..
Zvala me je i mama. Bila je tuzna jer nije ovde, ali obe smo svesne da tako mora da bude, pa smo se samo nasmejale. Cula sam se i sa tatom. Ja sam njemu cestitala cetrdeset i peti, a on meni osamnaesti..

Cestitali su mi ljudi za koje nisam ni mislila da ce se setiti, i to me je jako obradovalo.. Ali, neki za koje sam mislila da ce biti medju prvima su zaboravili. To valjda tako ide.

I, eto. Imam 18 godina. Ne predstavlja mi to skoro nista. Rodjendan mi je, pa sta? Samo sam jos starija, a godine ne mogu da vratim..

Ipak, danas je novi dan. Predivan dan. Napolju je toplo, bas kao za svaki 27. maj, i oseca se miris cveca i drveca u vazduhu. Sve je sareno, sve je divno, i sve je danas veselo. Volela bih da sam i ja takva..